На данашњи дан пре тачно два месеца, тог кобног 3. маја, Србију је задесила језива трагедија која нас је заувек променила и од које ћемо се тешко икада у потпуности опоравити.
Још се Београд није био поштено ни пробудио, а нешто пре девет сати почела је да се шири вест о пуцњави у школи, у самом срцу престонице. Многи су помислили да се ради о "пуцњима упозорења", рањавању неког локалног дилера који је оперисао око школе... Међутим, онда су кренуле да стижу незваничне информације да има и страдалих, па да међу жртвама има и деце, да би убрзо било откривено да се у Београду десило оно што смо мислили да нама никада не може да се догоди.
Да се догодило убиство, масовно убиство, масакр. У ОШ "Владислав Рибникар". И да су скоро све жртве недужна деца. И да је починилац ни мање ни више него 13-годишњи дечак, ученик школе, дете из угледне породице, који је постао најмлађи масовни убица на свету, а да су већина убијених његови другари из одељења или вршњаци које је веома добро познавао.
Родитељи су тог 3. маја испратили децу у школу, неки због обавеза чак нису ни стигли да се поздраве. Нису знали да је то последњи пут да виде своје дете. Након тога, десет породица је остало без својих најближих - родитељи деце која су похађала ОШ “Владислав Рибникар” више никада неће видети своје ћерке и синове. Деца која иду у школу са Врачара више никада неће угледати своје вршњаке, као ни њиховог чувара и хероја - чика Драгана.
Потресне слике другара убијених, али и десетина хиљада Београђана који су наредних дана у тишини продефиловали поред “Рибникара”, у сузама и кроз јецаје остављали цвеће, палили свеће, исписивали поруке од којих се срце цепало, обишле су регион, па и шире.
Прочитајте још
- Данас сам у очима људи видео искрен страх за све нас. Када сам био на сахрани своје ћерке прилазило ми је пуно људи, за многе од њих уопште нисам знао ко су. Њима је било тешко да ми изјаве саучешће, а и мени да га примим све док у једном тренутку нисам почео да гледам у очи те људе. Свакоме сам се гледајући га у очи захваљивао уз благи наклон. И онда су и ти људи почели да се осећају некако прихваћеним, као да се знамо од раније. Моја судбина је тешка, али ја ћу је носити и то баш онако како ме је Софија, како јој и име каже, мудро научила томе - рекао је Слободан Негић, отац једне од убијених девојчица.
Два месеца касније, туга и очај су и даље у ваздуху. И неверица. И много питања без одговора.
БОНУС ВИДЕО
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".
