Све јој се, како је рекла, десило када је имала здравствене проблеме и операције.
- Много сам се променила. Када сам први пут добила рак, у току операције ми је стало срце. Била сам клинички мртва. Лекару су ми рекли да су ме реанимирали. Самим тим, операција је трајала дуже него што је предвиђено. Наравно, ништа нисам знала, лежала сам под анестезијом. Али, док сам била у болници, знам да једно време нисам била ту. Ја сам била у рају! У незамисливој, неописивој лепоти. Не постоје речи којим бих то описала, објаснила.
- Када сам дошла себи и пробудила се, била сам ужасно љута што сам се вратила. Хтела сам да останем у тој лепоти. Тако да ја сад себе тешим да ми је бог показао где ћу бити.
- Нисам постала видовита, нисам постала исцелитељ, али та ситуација ме је много променила. Постала сам далеко толерантнија, ништа не може да ме изнервира. Ако нешто не иде, кажем себи ко зна зашто је то добро! Раније је било страшно! Ако нешто не може данас, а требало је јуче, већ ми постајете непријатељ! А ако не може ни сутра, то је крај света. Код мене је морало све да се решава у тренутку. Увек су ме секирале туђе лажи, ужасавале су ме људске преваре, злобе... Хвала богу што ме је наградио тиме да никада нисам била љубоморна, пакосна, сујетна, нити сам имала комплексе. То је највећи божји дар који неко може да добије. Наравно, поред златне деце, унучади, Бог ме је наградио и што ми је послао моју снајку, изузетну жену! Некада сам по пет дана била насекирана, нервозна и љута јер ме је неко гледао у очи и слагао. А сад – баш ме брига! Само побегнем од таквих. Данас не дам у друштво никоме ко прича о болешчинама, негативним стварима, ко је погинуо, ко се разболео. Не дозвољавам да пред мене људи истресају муку, чемер, јад, несрећу од којих по месец дана не могу да дођем себи. Упозорим људе по два-три пута а ако не схвате, знам бити јако непријатна. Устајем и одлазим ја, или тај неко!