Управо таква је и прича, Петра Маљеновића, односно, прича о Миши Петровићу, нашем човеку који је животни и радни век провео у Француској, а који је пред умирање имао само једну жељу - да његов пепео проспу у дворишту, између трешње и ораха.
"У касно лето 2016. године нашао сам се у селу Трбуку код мога пријатеља Ђорђа, иначе гастарбајтера пензионера као што сам и ја. У једном тренутку зазвони телефон, зове директор добојског хотела „Босна”.
Каже да има двоје гостију, младих људи из Француске. Изгледа да су брат и сестра, презивају се Петровић, говоре француски и енглески али и поред нашег презимена, српски не знају ни да бекну. Помињу имена села Стријежевица и Трбук и имају стари пасош од неког Милића Петровића из Стријежевице.
После можданог удара заборавио француски
Зато директор хотела пита да неко помогне, неко из Трбука, села на десној обали реке Босне, удаљеног шест километара од Добоја. Ђорђо му одговори да је познавао Милића Мишу Петровића, са њим је заједно ишао у сеоску школу.
Недуго после разговора такси довезе двоје млађих људи, брата и сестру. Обоје лепи, витки, обучени по последњој моди. Испостави се касније да су и лепо васпитани. Кад наступише проблеми са споразумијевањем ја ускочих са мојим не баш добрим знањем енглеског.
Прочитајте још
Објаснише ми да су дошли и донели пепео свога оца преминулог оца у његово родно село. Ђорђо ми у међувремену исприча да је са покојним Мишом ишао заједно у основну школу, а после школе заједно су чували овце, купали се у реци Босни и лепо друговали.
Мишо је после осмолетке отишао у Тузлу где је завршио учитељску школу. Одмах после завршене школе одлази на рад у Немачку, а одатле у северну Француску, у један мањи градић где почиње да ради у фабрици воде. На послу напредовао, догурао до неког руководећег места, направио кућу и оженио Португалку. Сећа се да га је можда видео укупно два пута када је он долазио на одмор из Немачке, а Мишо из Француске. Жена и деца нису са њим долазили. Миши је убрзо умрла мајка и више није долазио у село, бар колико Ђорђо зна.
Сада од његове деце сазнајемо да је Мишо 2015. године имао удар од кога се само делимично успео опоравити. Остале последице у његовом кретању и говору. Кретање се ипак некако поправљало али говор није. Мишо полако почиње и да говори али неким непознатим језиком који нико није разумео. Мождане вијуге у којима је била сачувана шкриња знања француског језика можданим инфарктом су уништене.
Мишо је говорио само српским језиком, а деца и жена га нису разумела. Одлазили су да доведу неког муслимана родом из Грачанице код Добоја који је живио у оближњем месту. Међутим, тај човек се одселио неких 200 километара даље. Ипак, његова породица пронађе тог човека и доведу га Миши који свом земљаку објасни последњу жељу. Кад умре да га у Француској кремирају а пепео пренесу у његово родно село.
Сви седамо у Ђорђев ауто и крећемо према селу Стријежевици која се одмах наставља на Трбук. Засеок са кућом Петровића најближи је Трбуку, тако да смо одмах скренули са главног пута. Настаде проблем јер у засеоку више нико не живи. Пут је излокан од бујица, а шикара је скоро урасла у њега. Срећом ауто има погон на четири точка и некако се узбрдицом пробисмо до куће.
"Проспите пепео између трешње и шљиве"
Мала оронула дрвена кућица која има само две собице делимично је без црепа на себи. Прозори скоро без стакала, а главна улазна врата су отворена. Види се да је неко привремено у кући држао овце. Помоћне зграде су се урушиле саме од себе. Воћке иза куће скоро све су се осушиле. Једино што одише неким животом су две крушке које код нас зову карамут и броткиња. Један орах донекле се добро држао иако је и на њему било доста осушених грана. Винова лоза се није исто дала и распрострла се са гроздовима по осушеним шљивама.
Ипак, када све погледаш то је једна велика туга. Стојимо и нико ништа не говори. Нема се ни где сести, све је зарасло. Млади човјек одлази до аута и доноси торбу из које вади урну. Отвара је и почиње да разгледа око себе.
Приближава се једној осушеној трешњи и почиње да просипа пепео из урне идући уназад према једном ораху и добро пазећи да не нагази пепео ногама. Остаде један добро видљиви сивкасти траг пепела јер под орахом ништа друго није расло. Наставља се ћутња. Ђорђо и ја смо мислили да када деца виде кућу да ћемо их онда водити на сеоско гробље да виде где ће да сахране оца. Млади човек се исправи, прекиде ћутњу и рече да је ово био завет његовог оца, да се његов пепео проспе између трешње и ораха.
Остали смо још неко време стојећи погнутих глава, а онда се Ђорђо сети и изговори наглас Оченаш. Враћамо се назад, Ђорђо одвози брата и сестру у Добој, а ја се одлазим у своје оближње село. Годину дана после овог догађаја Ђорђо је о своме трошку поставио једну камену плочу са урезаним крстом и текстом где пише да је ту распршен посмртни пепео његовог пријатеља Мише. Довео је и православног свештеника који је свему томе дао и верску ноту.", написао је Петар унутар ауторског текста за рубрику "Мој живот у иностранству" која излази у оквиру дневног листа "Политика".
БОНУС ВИДЕО:
