Нети је 1915. остала у Крушевцу, да по наређењу српског Генералштаба води Ратну болницу српских јунака који нису могли преко Проклетија. Извршила је задатак и вратила се у строј када се и војска вратила.
Наталија Нети Мунк је најодликованија Српкиња у Првом светском рату уз раме са великом Милунком Савић и великом Енглескињом Флором Санденс. Њих три су једине жене са Карађорђевом звездом - највећим српским одликовањем. За Милунку и Флору још и чујемо, "пригодама" у нашим данима, а за Нети не.
Она лежи одмах с десне стране на уласку на Сефрадско Јеврејско гробље у Мије Ковачевића где су је на вечни починак 1924. испратили највиши официри и генерали, најзначајније личности из јавног и политичког живота тог времена, а "Политика" је у најави комеморације писала: "... данас у десет часова Наталија Мунк мирно ће лећи у топлу груду оне земље коју је она, не само искрено љубила, већ којој се у пуној мери одужила...
Данас је "чува" Бранислав Костић - он брине о Споменицима и успоменама из прошлости на Јеврејском гробљу.
Рече: "Не, није заборављена, али мало ко посећују гроб. Не памтим!"
И, трагали смо зашто је заборављена Нети. Од десеторо деце - осморо је завршило у Холокаусту у Усташком логору на сајмишту.
Фото: Архива Новости
Двоје је напустило Србију.
Нети је рођена 1864. године у Београду у породици београдског занатлије Натана Тајтачака. Запамтила је српско-турске ратове (1876-1878) и то је утицало да се определи за добровољачки рад. Удала се за кројача Гутмана Мунка, а у паузама ратова рађала је децу: Регину, Натана, Мошу, сина непознатог имена, Жанку, Сару и Бебу...
Према причи из Јеврејског музеја, двадесетогодишња девојка први пут се пријавила као добровољна болничарка у Београду за време Српско-бугарског рата, 1885. године. У болници у Доњем граду неговала је рањенике и болеснике, па је убрзо постала главна надзорница. У балканским ратовима 1912-1913. године у Четрнаестој резервној болници неговала је оболеле од тифуса и колере. И сама је оболела од тифуса. Чим је прездравила почела је са прикупљањем ратног санитетског материјала и наставила рад добровољне болничарке.
Године 1914. поново се разболела од тифуса, али се није предала. Преживела је и трбушни и пегави тифус, који је десетковао српску војску. Већ идуће године, у време повлачења српске војске, Наталија је без ичије помоћи, сама прикупила средства и организовала у Крушевцу војну болницу.
У тој болници је покушала да се задржи до повратка српске војске. Због присмотре и анонимних дојава, привођена је и затварана с оптужбом да лечи српске четнике.
Наравно, није Нети једина од Срба Мојсијеве вере који су бранили своју Србију у том времену. Тада је код нас живело између шест и седам хиљада Јевреја од којих се 600, који су били "за пушку", одазвало на позив отаџбине у стопостотном проценту. Око 150 је погинуло.
Због заслуга у одбрани државе, јеврејским ратницима из балканских и Првог светског рата подигнут је споменик у Београду, који је пројектовао београдски архитекта јеврејског порекла Самуел Сумбул, а израдио га је каменорезац Јосиф Дајч. Споменик је дигнут на тзв. Ратничкој парцели.
Слика Нети Мунк једна је од 35 фотографија као део фасцикле са сведочанствима о учешћу Јевреја у Великом рату из њиховог и нашег београдског музеја.
Фото: град Београд
БОНУС ВИДЕО:
