Био је то један од кључних момената такозваног хладног рата. Инвазијом на Чехословачку августа 1968, постало је јасно да су све тековине времена Хрушчова, оног што је описивано као "отопљавање" одбачене.
Совјетски Савез се уосталом и раније понашао мање више истоветно. Исто тако, званични Вашингтон се у својој зони понашао слично, мада са више нијанси и са успешнијом медијском и академском подршком. За разлику од Москве која је на том пољу једноставно била "трапава".
Чехословачка која је до немачке окупације крајем 1938, била оличење успеле демократије, као и здраве тржишне економије, као резултат Другог светског рата нашла се унутар совјетске зоне. За разлику од других земаља средњеисточне Европе у Праг су се вратили предратни челници те земље, као Едвард Бенеш, и до средине 1948, постојао је вишепартијски систем. Потом је уследило увођење тврдог совјетског модела.
Али демократске традиције у Чешкој никада нису замрле.
Војна операција чије је кодно име било "Дунав" започела је увече 20. августа. Била је то инвазија трупа Совјетског Савеза, Пољске, Бугарске и Мађарске. Румунија је одбила учешће. Истина, и Јанош Кадар је на учешће Мађарске пристао невољно. Совјетска команда није укључила источнонемачке трупе, како би се избегле асоцијације на време немачке окупације 1938/1945.
Није било никакве дилеме, намера је била да се све оно што је оличавало "Прашко пролеће" чија је прва личност био Александар Дубчек, трајно одстрани. Дубчек је на челно место КП Чехословачке доспео захваљујући чињеници да је био у отвореном сукобу са Антоњином Новотним, претходником на челу партије. Био је то спор око положаја Словака. Новотни се Совјетима иначе замерио зато што је критиковао смену Хрушчова.
Доласком на челно место у Прагу, јануара 1968, Дубчек, иначе предратни комуниста, тада формално у својству Првог секретара Президијума ЦК КП Чехословачке, отворио је процес извесне, умерене, либерализације. Управо он је лансирао фразу о "социјализму са људским ликом". Што је наравно у Москви доживљено као тешка увреда.
Прочитајте још
Узор је била оновремена Југославија за коју се сматрало да је земља са вишим нивоом слобода.
Нема дилеме, Дубчек није био противник Совјета, посебно не социјализма. Себе је сматрао лењинистом. Једноставно, по природи, није био ауторитарна личност. Није волео манире какве су неговали Совјети, или боље, сматрао их је погрешним.
Термин "Прашко пролеће" којим је накнадно описиван читав период од јануара до августа 1968, сковали су западни медији, по узору на револуционарна догађања широм Европе 1848/49, између осталог и у Прагу, назване "Пролеће народа".
Званични Праг инсистирао је да се однос према Совјетском Савезу, нити уопште према начелима социјализма суштински не мења. У Москви им, међутим, нису веровали. Постојала је бојазан да се не понови оно што се догодило са Мађарском 1956, или још горе, са Југославијом 1948.
Било је више сусрета совјетских и чехословачких челника који су претходили инвазији, прожетих међусобним уверавањима о добрим намерама. Најпознатији је сусрет Дубчека и Брежњева у Чјерни на Тиси, на тромеђи Чехословачке, Мађарске и Совјетског Савеза, од 29. јула до 31. августа.
Одмах потом у Прагу је боравио шеф југословенске државе Јосип Броз Тито. Сама посета у том тренутку била је несумњив гест подршке. Разговарало се у Храдчанима 9. и 10. августа. Титова процена ситуације је била да атмосфера у Чехословачкој није контрареволуционарна. Саветовао је Дубчека да не сме бити демократије за противнике социјализма. Предочио му је искуства из студентске буне 1968, уз сугестије како се обрачунати се противницима. Јосип Броз Тито је уверавао Брежњева да је страх од контрареволуције у Чехословачкој неоснован још априла 1968, приликом боравка у Москви.
Брежњев се није слагао.
У Москви је постојао страх од понављања случаја Мађарска 1956, када је заиста дошло до антикомунистичке оружане побуне. Јосип Броз је тада, иако је званично показивао симпатије за Нађа и мађарску владу, заправо био заговорник одлучне совјетске интервенције.
Целоноћна усаглашавања Тита и Хрушчова на Брионима, 2/3. новембра 1956, догодила су се уочи совјетске војне интервенције која је уследила сутрадан.
Брозова процена ситуације у Прагу је међутим била сасвим другачија. И био је у праву. У дубоко либералној Чехословачкој, за разлику од Мађарске, уопште нису постојале жестоке антикомунистичке традиције, нити су реакционарни ставови имали икакву битну подршку.
После састанка пет земаља чланица Варшавског пакта у Братислави 3. августа, потписана је такозвана Братиславска декларација. Руководство у Прагу је упозорено а совјетске трупе се повлаче са простора Чехословачке, задржавши се на њеним границама.
Верује се да је преломни момент био телефонски разговор Брежњева и Дубчека 13. августа. Бес Брежњева био је последица појаве противсовјетских информација у медијима. Притом, зна се да су на војну интервенцију позивали и комунисти Источне Немачке и Пољске.
Инвазија је започела у 23. часа 20. августа 1968. Прво је заузет аеродром Рузиње (данас Вацлав Хавел) у Прагу, а онда је на њему следио долазак совјетских транспортних авиона са техником и људством. Прва мета су били кључни медији, национални радио и телевизија.
Иницијално, Совјети су интервенисали са око 165.000 војника, са приближно 4.600 тенкова. Потом их је било чак око 400.000. До 80.000 је била бројност других чланица Варшавског пакта.
Поређења ради, приликом интервенције у Мађарској 1956, учествовало је око 35.000 совјетских војника, а тамо је вођен прави мали рат.
Чехословачка војска, која иначе уопште није напустила касарне, а које су совјети одмах опколили, располагала је тада са 18 дивизија, са 235.000 припадника.
Отпор се сводио на премештање путоказа, или префарбавање, евентуално исписивање парола. Укупно, убијене су 72 особе, грађана Чехословачке, а 266 је теже повређено или рањено. Совјети који су страдали огромном већином су били жртве несрећних случајева, њих неколико десетина.
Ујутро 21. августа све је заправо било готово, земља је окупирана. Дубчек је ухапшен и одведен у Москву.
Вероватно схвативши да су имали погрешне процене Совјети га са политичких функција уклањају тек априла наредне године. Извесно време је потом био амбасадор у Турској да би пошто је ипак 1970. избачен из партије радио за некакво шумарско предузеће из Братиславе. Од децембра 1989. до јуна 1992. био је председник Савезне скупштине у Прагу. Заговарао је опстанак заједничке Чехословачке државе.
На чело земље, односно партије, априла 1969, доведен је Густав Хусак. Све тековине такозваног "Прашког пролећа" су уклоњене. Привреда је поново централизована, тржишни механизми уклоњени, медији цензурисани. Једина политичка тековина која је сачувана била је федерализација земље.
Постојао је надаље спорадичан ненасилни отпор. Најдраматичнији гест био је самоспаљивање двадесетогодишњег студента историје и политичке економије Јана Палаха 16. јануара 1969. на Вацлавском тргу у Прагу.
Уследио је талас емиграције, укупно око 300.000 особа.
Чехословачка која је до тада имала отворене границе затворила их је тек октобра 1969. Приближно 70.000 особа је, у одсуству, осуђено због илегалног напуштања земље, најчешће на затворске казне од две године као и на конфискацију имовине.
БОНУС ВИДЕО:
