Према званичним документима, Бранко Ћопић је рођен 1. јануар 1915, али према другим изворима, датум рођења сместио током претходне 1914. године. Место његовог рођења, Хашани, данас припада општини Крупа на Уни, унутар територије Републике Српске.
Усмена традиција локалне заједнице, као и сам Бранко Ћопић, сугерисали су да је наводно био прво дете у Подгрмечком крају које је добило име по познатом српском песнику Бранку Радичевићу. Након завршетка рата, преузео је улогу главног уредника београдског дечјег часописа "Пионир", након чега се посветио професионалном писању.
Фото: Архива Новости
Године 1972, стигла је Његошева награда као признање за његову антологијску збирку прича "Башта сљезове боје", коју је објавио 1970. године. Такође, добио је и Награду АВНОЈ-а, док је престижну НИН-ову награду за најбољи роман освојио 1958. године за дело "Не тугуј, бронзана стражо". Ћопић је постао члан Српске академије наука и уметности (САНУ) 1968. године.
Његов одлазак са овог света уследио је скоком са Бранковог моста у Београду, 26. марта 1984. На очигледан начин, његове бајковите приче о детињству и рату можда су му пружале одбрану од њему застрашујуће стварности која га је све више стезала и мрачила.
Прочитајте још
Нека од најпознатијих дела које је иза себе оставио су, осим „Баште сљезове боје“, „Пролом“, „Доживљаји Николетине Бурсаћа“, „Орлови рано лете“, а најмлађи се и данас упознају са овим писцем читајући „Јежеву кућицу“.
Превасходно се бавио животом сељака, сиромашних, људи са маргине, а инспирација за сеоске догодовштине му је понајвише био његов родни крај. Иако је завршио факултет и после рата постао и професионални писац, често је себе називао сељаком и остао скроман током целог свог живота.
Случај са Титом
Његова сатира усмерена против онога што је доживљавао као претње друштву наишла је на неодобравање највиших партијских вођа, па чак и самог Тита.
Дело под насловом „Јеретичка приповетка“, које је објавио 1950. године, потпуно је преобразило живот овог аутора, а последице политичког супротстављања сатири довеле су га до издаје и изгнанства, које су га ослабиле до беспомоћности.
Тито је причу која описује раскошно летовање двојице високих државних функционера протумачио као непосредан изазов за партију. Одмах су Ћопићева дела стављена на страну тадашњих противника напретка Југославије. Убрзо су уследиле критике чланова партије, а сам Тито је изјавио да до његовог хапшења неће доћи, иако је тај чин видео као напад на партију.
Фото: Архива Новости
Једна анегдота која илуструје лик сатиричара који је на све одговарао са хумором јесте она у којој је Ћопић после Титовог говора из новина исекао речи о немогуц́ности хапшења и залепио их на врата свог стана у Београду, како би одвратио све оне који би га са различитим намерама могли посетити.
Ипак, најтежи ударац за аутора била је издаја његових многобројних пријатеља и подршка таквом партизанском наративу од стране многих писаца његове генерације. Његова дела су уклоњена из дечјих лектира широм земље, па чак и у његовом родном крају.
„Црни коњаници“ о којима пише у свом делу „Башта слезове боје“, предвиђајући недаће које ће донети Други светски рат, наставили су да га прате и у послератном периоду, све до његове несрећне смрти.
Фото: Википедија
Тужан епилог Ћопићеве сатире обележава тренутак када је у рату у Босни и Херцеговини срушен споменик њему посвећен у Босанској Крупи, док је његова кућа у Хашанима страдала у пожару. Бранко Чопицћ завршио је живот самоубиством 26. марта 1984. године скоком са савског моста.
У поруци коју је оставио својој супрузи, написао је: „Збогом лепи и страшни животе!“. Бранко Ц́опић је у писму једном од својих пријатеља написао: „Нисам рођен као неко ко ће се савијати и уздизати, радије бих да ме назову анархистом, грубијаном, него да будем писац без кичме, достојанства и савести."
БОНУС ВИДЕО:
