Мокар до голе коже, у мутној води Миљацке, гледам како ми се приближавају полицајци. Изазивам их и сулудо се смејем. Почиње туча. Напада ме неколико младића, браним се. Успевам да им задам ударце. На обали мук, камера зуји. Онда треперим, дрхтим. Узбуђен сам јер глумим до тад најважнију улогу у свом животу, младог Босанца Недељка Чабриновића - "Атентат у Сарајеву". Опет напад, али жешћи. Осетим два снажна ударца револвером у главу. Бол не осећам, само несвестицу и дрхтање. Остајем на ногама. Чујем каао кроз маглу како Булајић виче:
- Супер! Стоп! Одлично!
Кадар је завршен. Булајић ме грли док са обале Миљацке пљуште салве аплауза. Притрчавају ми гардеробери, а око сто хиљада погледа присутних гледалаца упрто је у мене. Присуствује и доста филмског света, чак и познати амерички продуцент Оливер Јингер. Све је у потпуности помпезно, у неку руку величанствено. Неко узбуђено примећује:
- Крв!
Фото: АТА имагес
Осећам топли млаз низ лице и схватам да то није филмска, већ моја крв. Позли ми. У стомаку ми се мућка од она три гутљаја воде из Миљацке, коју сам попио, испијајуи цијанкали, али на срећу, само филмски.
Прочитајте још
Пробна сцена другачија
Треба поменути да је свему претходила једна пробна сцена, у којој је све било успешно, одлично и без проблема.
- Бајо, навали, нема фолирања - чуо сам неколико пута Булајићев глас. - Удри колико можеш више! Биће изненађени.
Имао сам само двадесет и две године и био сам страшно узбуђен.
Стезао сам преснице и говорио: - У реду, у реду!
То исто је, наравно, без мог знања, Булајић говорио и статистима с којима је требало да се борим. Ударао сам, али су и они мене ударали. Један ме је треснуо гуменим револвером у главу и ја сам, к'обајаги, то храбро издржао. Али, овог пута је, вероватно услед недостатка гумених револвера, ударац изведен једним од правих. Ту вероватно почиње игра, али заувек недоречена. Зато сам сад, спонтано се хватајући за главу, био изненађен сазнањем да сам пипнуо сопствену крв.
Непријатна игра, успело изрежирана
Око мене настаје узбуна. Прилазим камери, придржавају ме. Иза мене једна глумица плаче, док ме неколико људи уноси у амбулантна кола.
Фото: Репринт Сабор
Узбрзо сам се нашао на операционом столу. Хирург ми ушива главу - две широке и дубоке посекотине. Истовремено одговарам на питања болничарке, како се зовем и томе слично. Следећих неколико дана не снимам, носим машнице од завоја. Тих дана осећам и мучнину у стомаку, па ми неко рече да је у води Миљацке од које сам мало попио, било седамдесет одсто фекалија. Као што се види, ни нама глумцима не иде баш све тако глатко и безболно, како то изгледа. Али, тешим се, верујући да је после Олимпијаде Миљацка нешто чистија.
После ми скидају машнице и ја с формуларом у руци покушавам да остварим своја права око озледа на раду. Међутим, ту се заплићу нове перипетије. Нигде нема мог картона, повреда није евидентирана. Све одједном изгледа тајанствено, али схватам да је у питању непријатна игра. На моју велику срећу, још увек здрав и млад, цепам тај свој непопуњени формулар пред лекарима и бацам га у кош.
Као Давид из Кочићевог "Јазавца" покушавам да истерам правду. Одлазим код директора екипе, који ми поново даје формулар за захтев да ми се исплати надокнада, па поново у болницу. Али, авај. Нема ме у папирима. Лекар се правда, каже да ја грешим, на нисам заведен. Евидентиран. Рана није доказ, као ни други детаљи. Папир, папир је битан. Иако још није било време ове економске кризе, нико није сматрао да треба плаћати одштету једном дебитанту. И тако, шалтери и формулари, а ја неискусан и сам, правди се нисам тог пута ни приближио, а камоли дошао до ње.
Фото: репринт ТВ Новости
Очигледно, и ова режија, као и претходна, филмска, била је сасвим успела. Али и тај сам други формулар исцепао, револтирано, не и театрално, и нисам сигуран да и данас не бих тако поступио.
У води до колена
Тако сам се ишколовао, лупајући рођеном главом о зид. Сад сам себе осигуравам, за оно време док сам на раду. Управо се приводи крају и снимање филма "На путу за Катангу". Филм смо великим делом радили у тешким условима. Пуна два месеца у Борској јами на тристо педесет метара у дубини земље. Мада сам осигуран и као члан екипе, за период рада на овом филму, платио сам за себе професионално осигурање.
За сваки случај, да ми се не изгубе опет потврде и картони. Таква је професија којом се бавим. До колена у води, бљузгавица, киша пада а стене и насипи осигурани само дрвеним оградама. Па хладно па мраз. Уосталом, познато је како је популарни глумац из серије "На тајном задатку", извршио самоубиство, играјући се револвером који је, иако филмски реквизит, био напуњен мецима. То је живот, али и друга његова страна.
Фото: репринт ТВ Новости
На срећу, нико у екипи од педесетак људи досада није повређен. Али само, три дана после снимања једне сцене "На деветом хоризонту", на место на коме смо играли сцену Светозар Цветковић и ја, пала је стена тешка три тоне, што се код одважних рудара о чијем животу филм говори, дешава веома често. У јами постоји специјална група која испитује систем откуцавања могућих опасности такве врсте. Страшно је и помислити шта би се све догодило, да ти људи нису предвидели, да ће та стена пасти касније, а не баш тог дана. Онда би ову причу, на овој страни, уместо мене, сада говорио неко други.
* Нпортал.рс због вас даје нови живот текстовима из богате новинске архиве "Новости", а овај текст објављен је 16. фебруара 1987. године у "Сабору" *
БОНУС ВИДЕО:
