Стога у интервјуу није било могуће избеђи тешке теме, везане за тешку ситуацију у којој се земља налазила.
Разговор је у једном тренутку одвео саговорнике и до Јанкетићевог детињства које је обележио Други светски рат, у којем је глумац изгубио малтене целу породицу.
Бављење политиком и ратом постало је нова "сиротињска забава"...
- Људи не знају шта је рат! Рат има мирис, то је невероватно. Ја поново доживљавам рат... Сама та помисао на рат буди у мојим чулима његов мирис. Имао сам пет година, био сам већ довољно "одрастао да страх као категорију осетим уживо. Ужасавам се и на помисао да поново идем у подрум и будем затрпаван! На моју несрећу, када су Американци 1944. како су говорили, истоваривали вишак бомби на неке наше градове, био сам у подруму зграде на коју је пала бомба. Били смо затрпани. Како је несносни мирис сумпора излазио из те бомбе! Гушио нас је. Био је мрак, нисмо имали воде, били смо у прашини и у несносном смраду од сумпорних испарења... Најгоре је било што није било хлеба. Мој страх има мирис... До своје једанаесте године на сваки звук цивилног авиона безглаво сам трчао, тражећи место да се склоним, и буквално гребући земљу ноктима да се било где сакријем... То су била страшна стања. Мени су излазили гроздови грозница по устима од силног страха... Тресле су ме грознице... Имао сам ноћне море... Плашио сам се рата, смрти, бомби, бомбардовања, и... У рату сам остао без родитеља, и без брата, и без сестре... Остао сам потпуно сам код неких туђих људи кји су ме прихватили... Оно што знам: никада више не бих сишао у подрум. По цену да погинем, не бих сишао у подрум.
Фото: Архив Борбе
Све ово што се дешава... Не дешава се у овом граду, на срећу... Моја жена је Сарајка... Ја сам у Сарајеву био као у својој кући. Нигде тако дочекиван, тако вољен, нигде тако почашћен, тако пажен и мажен... Сарајево је град моје љубави, град мојих пријатеља. Ја у Сарајеву нисам могао да платим пиће, мени су једва дозволили да платим ципеле. Много сам у Сарајеву радио, снимао, играо. Ја сам сарајевски зет... Ја сам преживео оно што они сада доживљавају, и кад гледам телевизију, док слушам и читам - никако не могу да схватим! Зато сам ја човек који једноставно... Ја морам много да глумим, много да радим, морам да се бавим другим...
Прочитајте још
Давно сам читала да сте тек неколико година после рата нашли сестру?
- Отац нам је у рату погинуо, мајка нам је погинула, млађи брат (кад смо остали без мајке, имао је око годину дана) умро... Сестру је узела нека Јеврејка из Пљеваља да је, она је била мађарска јеврејка, да је сачува. Њен муж је био трговац и у бомбардовању је погинуо. Она је покупила неки накит и злато, па је кренула за Будимпешту... Негде у Добруну, код Вишеграда, скинули су је је неки људи са воза, неке војске, неки четници добрунски, па јој узели то злато, а њу убили... Хтели су да убију и дете које је било са њом... На железничкој станици нашла се нека цура која рече: "Немојте убијати то дете, имам брата у Вишеграду, месара, он нема деце, њему ћемо је дати". Они су јој дали дете. Нашли смо се четрдесет и седме, осме, потпуно случајно... Потпуно случајно... Потпуно случајно... Ослободио сам се страха и почео да живим тек онда када сам потпуно затрпао у себи неку рупу, све то утабао, и гробове својих родитеља и бројне родбине, и по томе посејао траву. На то се не враћам.
* Нпортал.рс због вас даје нови живот текстовима из богате новинске архиве "Новости", а овај текст објављен је 24. марта 1993. године у "ТВ Новостима" *
БОНУС ВИДЕО:
