Stoga u intervjuu nije bilo moguće izbeđi teške teme, vezane za tešku situaciju u kojoj se zemlja nalazila.
Razgovor je u jednom trenutku odveo sagovornike i do Janketićevog detinjstva koje je obeležio Drugi svetski rat, u kojem je glumac izgubio maltene celu porodicu.
Bavljenje politikom i ratom postalo je nova "sirotinjska zabava"...
- LJudi ne znaju šta je rat! Rat ima miris, to je neverovatno. Ja ponovo doživljavam rat... Sama ta pomisao na rat budi u mojim čulima njegov miris. Imao sam pet godina, bio sam već dovoljno "odrastao da strah kao kategoriju osetim uživo. Užasavam se i na pomisao da ponovo idem u podrum i budem zatrpavan! Na moju nesreću, kada su Amerikanci 1944. kako su govorili, istovarivali višak bombi na neke naše gradove, bio sam u podrumu zgrade na koju je pala bomba. Bili smo zatrpani. Kako je nesnosni miris sumpora izlazio iz te bombe! Gušio nas je. Bio je mrak, nismo imali vode, bili smo u prašini i u nesnosnom smradu od sumpornih isparenja... Najgore je bilo što nije bilo hleba. Moj strah ima miris... Do svoje jedanaeste godine na svaki zvuk civilnog aviona bezglavo sam trčao, tražeći mesto da se sklonim, i bukvalno grebući zemlju noktima da se bilo gde sakrijem... To su bila strašna stanja. Meni su izlazili grozdovi groznica po ustima od silnog straha... Tresle su me groznice... Imao sam noćne more... Plašio sam se rata, smrti, bombi, bombardovanja, i... U ratu sam ostao bez roditelja, i bez brata, i bez sestre... Ostao sam potpuno sam kod nekih tuđih ljudi kji su me prihvatili... Ono što znam: nikada više ne bih sišao u podrum. Po cenu da poginem, ne bih sišao u podrum.
Foto: Arhiv Borbe
Sve ovo što se dešava... Ne dešava se u ovom gradu, na sreću... Moja žena je Sarajka... Ja sam u Sarajevu bio kao u svojoj kući. Nigde tako dočekivan, tako voljen, nigde tako počašćen, tako pažen i mažen... Sarajevo je grad moje ljubavi, grad mojih prijatelja. Ja u Sarajevu nisam mogao da platim piće, meni su jedva dozvolili da platim cipele. Mnogo sam u Sarajevu radio, snimao, igrao. Ja sam sarajevski zet... Ja sam preživeo ono što oni sada doživljavaju, i kad gledam televiziju, dok slušam i čitam - nikako ne mogu da shvatim! Zato sam ja čovek koji jednostavno... Ja moram mnogo da glumim, mnogo da radim, moram da se bavim drugim...
Pročitajte još
Davno sam čitala da ste tek nekoliko godina posle rata našli sestru?
- Otac nam je u ratu poginuo, majka nam je poginula, mlađi brat (kad smo ostali bez majke, imao je oko godinu dana) umro... Sestru je uzela neka Jevrejka iz Pljevalja da je, ona je bila mađarska jevrejka, da je sačuva. NJen muž je bio trgovac i u bombardovanju je poginuo. Ona je pokupila neki nakit i zlato, pa je krenula za Budimpeštu... Negde u Dobrunu, kod Višegrada, skinuli su je je neki ljudi sa voza, neke vojske, neki četnici dobrunski, pa joj uzeli to zlato, a nju ubili... Hteli su da ubiju i dete koje je bilo sa njom... Na železničkoj stanici našla se neka cura koja reče: "Nemojte ubijati to dete, imam brata u Višegradu, mesara, on nema dece, njemu ćemo je dati". Oni su joj dali dete. Našli smo se četrdeset i sedme, osme, potpuno slučajno... Potpuno slučajno... Potpuno slučajno... Oslobodio sam se straha i počeo da živim tek onda kada sam potpuno zatrpao u sebi neku rupu, sve to utabao, i grobove svojih roditelja i brojne rodbine, i po tome posejao travu. Na to se ne vraćam.
* Nportal.rs zbog vas daje novi život tekstovima iz bogate novinske arhive "Novosti", a ovaj tekst objavljen je 24. marta 1993. godine u "TV Novostima" *
BONUS VIDEO:
