Током првих неколико година растао је у уверењу да је припадник чопора. Тек када су га ловци открили како спава у једној пећини, одвели су га у оближње сиротиште.
Запослени у сиротишту су покушали да га науче стварима и вештинама које до тада није знао, попут ходања и причања. Међутим, јаз који се створио између људског понашања и онога што је научио од животиња је био превелики да би Дино успео да га прескочи. Прича о правом Моглију из чувене "Књиге о џунгли" није се завршила попут оне у цртаном и анимираном филму.
Како је уловљен Дино Саничар?
Једне ноћи, група ловаца пробијала се кроз џунглу када је наишла на чистину. Иза ње се налазио улаз у пећину у којој је, како су ловци тада веровали, живео вук самотњак.
Фото: Јутјуб принтскрин
Ловци су већ били спремни да улове свој плен, када су схватили да то што виде није животиња. Био је то дечак, не старији од шест година. Није им прилазио нити је одговарао на њихова питања.
Ловци су га довели у сиротиште Сикандра Миссион у граду Агра. У сиротишту су му дали име Дино Саничар, што на хинди језику значи субота — дан када је стигао.
Прочитајте још
Током боравка у сиротишту, Саничар је добио још једно име: "Дечак вук". Према причама запоследних у сиротишту, Саничарово понашање је више личило на понашање животиње него на човечије. Ходао је четвороношке и тешко је стајао на две ноге. Јео је само сирово месо, а онда би - попут животиња када хоће да наоштре зубе - глодао кости.
- Лакоћа са којом се сналазио на четвороношке је изненађујућа - писао је једном свом колеги Ерхарт Луис, управник сиротишта и додао: - Пре него што проба било коју храну, он је помирише, а ако му се мирис не би свидео, он би је бацио.
Комуникација са "правим Моглијем" је била тешка из два разлога, он није користио људски говорни језик, те је режао и завијао, али није разумео ни невербалну комуникацију попут показивањем прстом у неки предмет.
Иако је Саничар на крају успевао да разуме када му се неко обраћа, он сам никада није научио да говори језиком којим су говорили људи који су бринули о њему. Можда су за њега звуци људског говора једноставно били превише страни. Међутим, што је дуже боравио у сиротишту, све више је почео да усваја понашање људских бића. Научио да стоји усправно и, према речима неговатеља, почео је сам да се облачи. Неки чак кажу да је покупио и једну не баш сјајну особину: пушење цигарета.
Саничар је 1895. имао само 35 година када је умро од туберкулозе. Иако је већину свог кратког живота провео у друштву људи, никада се није у потпуности прилагодио животу у сиротишту.
Иако кратак, његов живот био је инспирација за једну од најпопуларнијих прича "Књига о џунгли" Рађарда Киплинга, која нам даје наду да је суживот људи и дивљих животиња могућ, а коју је екранизовао Волт Дизни.
(Национална географија)
БОНУС ВИДЕО:
