Рускиње Екатарина и Елене, две нераздвојне другарице, нису ни слутиле да ће им се тог 30. септембра 2000, када су кренуле на прославну празника мученица Љубав, Вера, Нада, судбина припредити невероватну ситуацију која им је променила животе из корена. Наиме, на својој кожи су осетили незамисиливе ствари, а цео случај је шокирао свет. У том тренутку Екатарина је имала 14, а Елена 17 година.
Виктор Мохов, становник Рјазанске области, којег су новинари назвали „Скопинов манијак” отео две девојчице, држао их у заточеништву и силовао скоро четири године. Све се дешавало на само 150 км од Москве, а епилог приче је био незамислив.
Шта се десило кобне ноћи?
Док су се тинејџерке враћале кући, иза њих су стала кола из којих им је човек по имену Виктор Моков (48), иначе радник у локалној фабрици аутомобила, понудо превоз. Како је био у том моменту са својом "девојком" Јеленом Бадукином (25), што ће се касније испоставити да није тачно, Екатарина и Елена су помислие да су безбзбедне и да овај пар жели смо да им помогне. Пристале су да их одвезу кући.
Међутим, у колима им је Виктор понудио вотку са пуно седатива. Тако ошамућене их је одвезао у град где живи Скопин, а девојчице су се пробудиле подруму, око три метра испод земље, одакле нико није могао да чује њихове крике.
Језиво место злочина градио годинама
Моков је ту ћелију градио три године. У просторији дужине и ширине око 3 метра све је правио рукама. Изнад подрума била је и соба са скривеним вратима за улазак у њега. Кроз тај отвор је и сам Моков могао једва да се провуче.
Прочитајте још
Фото: Профимедиа
Од тог тренутка креће четворогодишња агонија за Екатарину и Елену. Оне су касније сведочиле да их је Моков свакодневно бичевао гуменим цревом и силовао.
У приликама када би се опирале, није им давао храну и искључивао им је струју на оштрој руској зими. Такође, пуштао би им гас у подрум како би им ограничио кисеоник. Када би их силовао, водио их је у преграђену просторију подрума, облепљену исечцима из порно часописа, и иживљавао се над њима.
- Имале смо два кревета на спрат, спавале смо заједно. У почетку смо по целе дане лежале ту, плачући загрљене. После шест месеци, почеле смо да распремамо кревет, чистимо, да радимо било шта што би деловало као нормалан живот, како не бисмо мислиле на оно кроз шта пролазимо - прича Катја.
Са друге стране, Лена истиче да су се свакога дана молиле и нису губиле наду да ће бити спасене.
- Умирале смо од страха, али смо се надале. Желеле смо да верујемо да ће нас једном пустити иако нам је и сам рекао у више наврата: "Зашто бих вас пустио? Много је лакше да вас убијем". Ипак, нисмо губиле наду и увек смо биле спремне и при себи имале папирић са нашим подацима и поруком, ако се деси нека прилика да потражимо помоћ - прича Лена, која је била у заробљеништву са Катјом. Биле су његове сексуалне робиње.
И додаје да је био веома бездушан човек, на чији смрад никада нису могле да се навикну.
- Био је окрутан, зао, љигав, подмукао и кукавица. Увек је стравично смрдео и нисмо могле никако на то да се навикнемо - каже Лена.
Како би сачувале здрав разум и спречиле падање у очај, девојке су скретале пажњу са ужаса кроз који прилазе вежбањем, читањем, писањем песама. А 1. маја 2001. године Моков им је поклонио црно-бели телевизор.
- Биле смо пресрећне, чак смо и рекламе узбуђено гледале - истакле су.
Једна емисија им је буквално променила из корена дотадашњи живот у подруму. Прича о Сабини Дарден, коју су гледале на телевизији им је дала наду, будући да се ради о жени која је успела да побегне од свог злостављача из Белгије.
Временом, Моков је почео да спушта свој гард према њима. Купио им је и видео рекордер. Чак их је пуштао из подрума увече на сат времена како би вежбале, после скоро четири године. Али, то све је радио са једном намером.
У комшилук се доселила студенткиња коју је исто желео да зароби и задатак Катје и Лене био је да је намаме. На тај начин је Катја успела да јој дотури видео касету са њиховом снимљеном поруком, која је требало предати полицији.
Овај план им је напокон успео! Полиција је 26. априла 2004. године закуцала на врата подрума и избавила девовојке, које су угледале сунце после тачно 1326 дана.
Лена није могла да направи више од пар корака. Смрдела је на буђ, а кожа јој је била зелене боје. У тренутку када је ослобођена, била је у осмом месецу трудноће са трећим Моковим дететом, које је мртворођено. Није знала шта је са друго двоје деце које је пре тога родила.
- И док сам била трудна са том децом, нисам их посматрала као децу, већ као стране објекте који су гурнути у мене. Не осећам ништа према њима - каже она.
Међутим, по изласку на слободу, осетила је мајчински инстинкт и замолила је полицајце да јој нађу децу. Није уједињена са њима јер нису нађена, а она каже да је растрзана између жеље да их види и жеље да их заборави.
- Знам да бих се гадила те деце, настале на тако ужасан начин. А с друге стране, ја сам их родила - искрена је Лена.
Моков је у своју одбрану изнео шокантну тврдњу да је "желео да побољша наталитет Русије и да је зато желео много деце". Осуђен је на 17 година радног логора и две године затвора.
Где је данас злочинац?
Пуштен је 3. марта 2021. на слободу. Мохов ц́е остати под административним надзором наредних шест година. То значи да ц́е му бити забрањено да напушта своју куц́у ноц́у (од 22.00 до 06.00), посец́ује места за масовне догађаје и напушта Скопински округ Рјазанске области без дозволе Управе унутрашњих послова.
(Стил)
БОНУС ВИДЕО:
