Александар Милић Мили, иако је сада познати композитор који сарађује са многим популарним звездама домаће естраде, током одрастања преживео је веома тешке тренутке

- Отац ми је био чувени неуропсихијатар, био је директор психијатрије и неурологије. Предавао је у загребачком Свеучилишту, тридесет година и радио је у Суду и на Правном факултету, почиње своју животну причу и додаје:

- Мени је отац био идол. Одрастао је у дому без родитеља у Београду, био је савршен ученик, студент, првак државе у рвању. Увек је био у фазону породица, спорт и наука. Он је тип психијатра, који када седиш и причаш са њим делује као да си попио бенседин. Увек сам се питао, да ли је могуће да сам ја једино од њега наследио ћелавост.

Фото: АТА имагес

 

 

Почеци музичке каријере

Као дете су ме уписали у музичку школу где сам свирао клавир, али сам схватио врло брзо да то није за мене. Потом сам кренуо на гитару, ту сам завршио нижу музичку школу, али мислим да сам био најгори ученик у историји музичке школе у Осијеку, која има традицију од 150 година. Имали смо концерт који је био недељом, када су сви родитељи могли да дођу. Ја сам био најстарији и најгори у мојој групи. Током наступа сам заборавио део који треба да свирам. Два пута сам стао на истом месту и поклонио се. Дуго сам након тога имао страх од јавног наступа – прича Мили и открива да је са девет година написао своју прву песму.

- Док су сва деца мајкама за Осми март доносили поклоне, ја сам са девет година написао своју прву песму. Посветио сам је мајци и свим женама света. Мама се тада расплакала, а та песма је изашла у једном часопису за децу и добила је награду за дечију поезију. Од тада до данас нисам престао да стварам и да компонујем. Иако смо се Иван и ја бавили професионално гимнастиком, био сам првак на карикама и на разбоју, како сам улазио у пубертет, све се мењало око мене, осим једне ствари. Кад год да сам долазио кући, обавезно сам сат времена писао песме. Сваки слободан тренутак сам користио да пишем. Мама и тата су видели да ја имам талента за то и подржали су ме.

Фото: АТА имагес

 

 

Са 18 година, Мили одлази у Сарајево захваљујући рођеном брату

- У то време сам почео да правим песме у Осијеку и снимио сам три спота која су се емитовала на телевизији и на радију. Имао сам групу која се звала „Мили и копци“. Након тога сам отишао у војску и чим сам се вратио, имао сам једног пријатеља који је био златар, а он је био много добар пријатељ од Горана Бреговића. Преслушао је моје песме и рекао ми да ће да ме поведе код Горана, како би ми он рекао његово мишљење. То је била 1989. година, ми одлазимо код њега. За мене је то био доживљај. Питао ме како сам донео песме, кажем му на магнетофонску траку. Пошто му није био спојен магнетофон, узео је да га повезује и када га је спојио, кренуо сам да му дајем магнетофонску траку. Како сам кренуо да му дајем у руке, мени је она испала и откотрљала се кроз његов салонски стан. Нисам могао да верујем шта ми се дешава. Узео сам траку и намотавао је са оловком. У том моменту, мислио сам да ми је каријера готова. Када је Горан преслушао тих десетак песама које сам написао, рекао ми је да је музика сигурно оно, чиме треба да се бавим у животу, рекао је Мили и открива да је заправо брат имао пресудну улогу у његовом одласку за Сарајево.

- Брат је био на мору и седео је са Надреалистима. Пустио им је на касети моје песме које сам урадио и они су рекли да ја морам да дођем у Сарајево. Обећали су да ће ми све организовати, односно Борис Шибер, који је био један од њихових вођа. Долазим у Сарајево из једне конзервативне средине и почиње један потпуно нови живот. Код Шибера на Кошеву сам живео годину дана. Ту сам почео да се градим као музичар и тада настаје све. Отвара се најпознатији студио на Илиџи. Власник када је чуо како радим, дао ми је студио колико год хоћу, јер је желео да снимим тај албум. Ту полако почињу да долазе велике звезде. Први који је ушао у студио је Фахрудин Пецикоза, који је радио са Харијем Варешановићем и чуо ме како радим. Од тада, Хари је често долазио у студио, и тада је настала прва песма на којој сам ја сарађивао са Харијем, а то је велики хит „Ја не пијем“.

Фото: АТА имагес

 

 

Почетак рата

Никада нисам успео да схватим рат и то потенцирање национализма и све што се десило на Балкану тих 90-их година. Рецимо кренуо сам да изађем из куће, да се нађем напокон са девојком која ми се јако свиђала, а напољу сам затекао тенкове и људе са пушкама. Питају ме где ћу, ја рекох само да се видим са девојком. Само су ми рекли: “Човече, доле у центру се пуца и ратује, враћај се одмах у кућу”. Ја сам био тотално збуњен, али сам морао да их послушам, присетио се Мили почетка рата у Сарајеву и наставио:

- Моји су већ били избегли у Београд из Осијека, када сам ја са тројицом другара одлучио да кренем из Сарајева за Београд. Родитељи су кренули у посету стрицу у Београд и нису ни знали да им је то последњи пут да ће видети Осијек. Само су им јавили да се не враћају и да је по живот опасно да иду назад па макар и по своје ствари. То је било већ ‘91 године, док сам ја годину дана касније решио да побегнем за Београд. Нас четворица смо сели у југо, који је био сав изрешетан јер је стајао на месту где се пуцало. Нисмо имали стакло на прозорима, шоферки, морали смо да се цели замотамо док смо путовали јер је напољу било јако хладно. Сећам се како смо прелазили преко неких брда, нисмо ни знали тачно пут и одједном долазимо до барикада на путу. Ту стоје људи са пушкама и ми немамо појма шта да очекујемо. Међутим пустили су нас кад смо им показали личне карте, викали су: “Ови су наши”. Дошао сам само у једним фармеркама и мајици које сам имао на себи, у Београд. Кад сам помислио да не може горе, тај рат и избеглиштво, тада су ми нашли малигно обољење. То је био резултат тог неког стреса и мог унутрашњег разочарања због рата.

Након бега из Сарајева, Мили се суочава са најтежим проблемом. Иако су његови родитељи успели да се убрзо запосле као лекари у Београду, наредне године биле су јако тешке за Милијеву породицу.

- Родитељи, брат и ја смо у Осијеку живели у стану који је раније био банка, имао је 450 квадрата и свој парк, а онда смо дошли у Београд у 15 квадрата. То је била вешерница на врху зграде, где је један део импровизован са лавабоом и тушем, као спољни тоалет. Нас четворо смо ту живели, али се сећам да смо били срећни. Владала је љубав између нас и ни једног тренутка нисмо очајавали иако смо живели у беди, плате мами и тати су биле по 2,3 марке, а хлеб је био 500 хиљада. Све док нисмо сазнали да имам малигно обољење. Били смо заиста растерећени, јер нисмо желели да гледамо уназад, већ само напред. Годину дана сам се лечио и био на хемотерапији. Тада је та терапија била страшно тешка и агресивна, али сам успео да се изборим. Чак сам успео да завршим и трећу годину на факултету. Ишао сам са све браунилама у рукама на испите - истакао је Мили.

Композитор се присетио се и занимљиве анегдоте када је 1993. године кренуо на студије у Чешку.

- Добио сам стипендију да четврту годину студирам у Прагу. Сео сам на воз, и заспао. У једном тренутку ушла је контрола да провери документа. Дао сам им пасош и то је било то. Међутим, након пет минута долази полиција и избацују ме из воза. Ја у чуду, покушавам да им објасним да сам студент, да имам позивно писмо, али не, они не одустају. Што је најгоре избаце ме из воза на крајњем северу Мађарске где око мене у радијусу од 20 километара је само нека шума и пруга и једна кућица. Полиција седа у кола и одлази, а ја остајем скроз сам. Нисам знао да су се тада растали Словачка и Чешка, као и да због тога нисам имао дозволу да прођем кроз словачку границу. Нисам имао избора већ сам са све стварима ходао уз пругу једно 10-15 км док нисам наишао на неко место. Ту сам ухватио шинобус за Будимпешту, међутим кондуктер је хтео да ме избаци јер нисам имао карту. Тад се десила невероватна ситуација, када ми је један човек притекао у помоћ. Не само што ми је платио карту, већ ми је понудио да преспавам код њега и да ми плати авионску карту за Праг сутрадан. Толико се био сажалио на мене, када сам му испричао све детаље. На крају је тако и било, а ја сам после неколико година вратио новац – закључио је Мили у емисији „Преживели“ на К1 телевизији.

БОНУС ВИДЕО:

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".