Након тога су се ређале нове роле, те је играла главне и веће споредне улоге у филмовима "Медаљон са три срца", "Право стање ствари", "Штићеник" и "Куда после кише" Владана Слијепчевића, "Три сата за љубав" Фадила Хаџића и "Бог је умро узалуд" Радивоја Ђукића.

Велику медијску популарност донела јој је улога Олге у ТВ серији "Позориште у кући". поред глумачког ангажмана на платну и даскама које живот значе Станислава је радила и као водитељка програма за децу на Телевизији Београд.

- Же­не у За­гре­бу су се обла­чи­ле као ја, у Љу­бља­ни су се као ја че­шља­ле, у Ско­пљу сме­ја­ле као ја. Пу­бли­ка нас је све под­јед­на­ко во­ле­ла: ка­ми­он­џи­је су ле­пи­ле мо­је сли­ке, а вој­ни­ци Ла­ши­не (Љи­ља­не Ла­шић) - тада је изјавила Сташа Пешић.

Фото: Јутјуб принтскрин/RTS Kulturno-umetnički program - Zvanični kanal

 

Међутим, остаје питање "Ко је била Станислава Пешић када се угасе светла позорнице"?

Детињство

Станислава је рођена у Гроцкој, отац Ду­шан био је за­ме­ник јав­ног град­ског ту­жи­о­ца, а мај­ка Ве­ра про­фе­сор­ка фран­цу­ског. Сво­је де­тињ­ство и епизоде на Та­шмај­да­ну глу­ми­ца је ова­ко опи­са­ла:

- Ни­сам би­ла ни мир­на ни по­ву­че­на. На­про­тив, увек сам во­ле­ла да се ту­чем. Ор­га­ни­зо­ва­ла сам бокс ме­че­ве и рвач­ка так­ми­че­ња, из ко­јих сам из­ла­зи­ла као по­ра­же­на стра­на. Уоп­ште, де­тињ­ство пам­тим по по­се­ко­ти­на­ма и мо­дри­ца­ма, за­во­ји­ма и фла­сте­ри­ма - говорила је.

Ва­жна лич­ност у ње­ном детињству била је ба­ба Де­са из За­је­ча­ра, која је за њу била из­вор мудро­сти. О њој и тешком одрастању говорила је у својој књизи "Де­вет­на­ест дру­штве­них ига­ра".

- Та­ти­на пла­та би­ла је ма­ла и, за раз­ли­ку од дру­ге де­це, ми ни­смо има­ле да је­де­мо мед, већ смо ужи­на­ле маст и хлеб. Уле­тиш у ку­ћу, ба­ба на­ма­же маст на хлеб и трк на­по­ље. При­зна­ле смо да нас је сра­мо­та што ми је­де­мо маст, а дру­га де­ца мед.

Су­тра­дан, ба­ба ко­ја се те­шко кре­та­ла, до­шла је до ше­та­ли­шта и из­да­ле­ка, ко­ли­ко је гр­ло но­си, по­ви­ка­ла: Ве­сна, Мир­ја­на, Ста­ша, ужи­на! Ме­да и ’ле­ба! По­ју­ри­ле смо као без ду­ше, а ба­ба нам је ува­ли­ла то­пао хлеб у ру­ке и ре­кла: Тр­чи­те док се не сло­ја­ни, ни­ком не дај да про­ба, је­ди­те бр­зо! А са­мо је за­гре­ја­ла хлеб, маст се ис­то­пи­ла и ми смо до­би­ле ‘ме­да и хле­ба’...

Глумачки почеци

Као тинејџерка је одлучила да се опроба као глумица, тако се пријавила на аудицију за омладинско позориште, коју је успешно прошла. Пред жи­ри­јем, који су чинили Љу­ба Та­ди­ћ и Ве­ра Бе­ло­гр­лић, ре­ци­то­ва­ла је "Спа­ље­ну пе­сму" Јована Јовановића Зма­ја и мо­но­лог мај­ке ко­ја је уби­ла си­на из "Све­тог пла­ме­на” Со­мер­се­та Мо­ма.

Фото: РТС принтскрин

 

Након аудиције Љу­ба Та­дић ју је упи­тао: "Знаш ли ти, де­вој­чи­це, не­што сме­шно?”, а она му је од­го­во­ри­ла да не зна и за­пла­ка­ла. "И док сам пла­ка­ла, он ми је на­бра­јао на­сло­ве сме­шних пе­са­ма, све до­тле док ни­сам ре­кла да знам "Отац и син" Ђу­ре Јак­ши­ћа. Му­ца­ла сам, по­гре­шно на­гла­ша­ва­ла ре­чи. Ипак, он је ре­као: Бра­во, бра­во! Али та пе­сма ни­је сме­шна, не­го ту­жна! И за све то вре­ме ја сам је­ца­ла - говорила је Ста­ша Пе­шић.

Мајка тражила да је комисија обори

Поново је покушала да упише глуму и то у гим­на­зи­ји. Међутим, није знала да је ње­на мај­ка за­мо­ли­ла ко­ми­си­ју да је обо­ри. Пи­та­ли су је ко­је се ри­бе га­је у Пре­спан­ском је­зе­ру, а ка­да је од­го­во­ри­ла да не зна, ре­кли су јој: "Ви же­ли­те да бу­де­те глу­ми­ца, а не зна­те ко­је ри­бе жи­ве у Пре­спан­ском је­зе­ру!"

Опака болест и смрт

Станислава је оболела од рака 1992. године, а своју последњу улогу у драми "Дуго путовање у ноћ" храбро је одиграла у време када је већ била тешко болесна. Драмска уметница пре­ми­ну­ла је 1997. у 56. го­ди­ни живота, након што је изгубила борбу са опаком болешћу.

Станислава је иза себе оставила два сина - Перу и Ивана. Њен син Иван био је у петогодишњем браку са глумицом Вањом Ејдус са којом има ћерку.

Јо­ван Ћи­ри­лов је за­пи­сао та­да о Сташи: "На­мер­но је га­ји­ла код се­бе не­ку вр­сту на­ив­но­сти, ко­ју сам увек схва­тао као чи­сто­ту ње­ног по­гле­да на свет. Из по­ро­ди­це ин­те­лек­ту­а­ла­ца по­не­ла је ду­бо­ку по­тре­бу да и са­ма бу­де ви­со­ко­ци­ви­ли­зо­ва­на и да те­жи да жи­ви у ци­ви­ли­зо­ва­ној сре­ди­ни. У то­ме, ме­ђу­тим, уоп­ште ни­је би­ла ри­гид­на. Спа­да­ла је у ра­до­сне лич­но­сти. Та­ква је би­ла у нај­леп­шим го­ди­на­ма жи­во­та, а иста та­ква у го­ди­на­ма пра­шта­ња од жи­во­та."

Опроштајна писма

Последње године живота, током борбе са опаком болешћу, остале су записане у њеном дневнику, преточеном у књигу "Деветнаест друштвених игара" која је објављена неколико месеци пред њену смрт. У њој је описала своју потресну борбу са болешћу, страхове, надања, али и објавила писма која је у најтежим тренуцима слала својој деци.

(Курир)

БОНУС ВИДЕО: