Бојана Ступар је дефинитивно успешно одговорила на задатак. О њеној поезији је опширније писао песник, приповедач и есејиста Милутин Ж. Павлов. Илустрације је радила Биљана Миросављевић Савић.
ПОРОДИЧНА ЗАВРЗЛАМА
Ма колико да нам се, у магновењу, причињава да дечји песници сличе једни другима, варамо се, врашки је запетљано то описаније за децу, јер јунаци њиховог лирског стриповања, та магновења отклањају. Фото: Биљана Миросављевић Савић
Чим отвориш прво песмословље дечје певаније Бојане Ступар осмехнуто ће ти намигнути њена лирска једноставност и „не смеш да се нећкаш” над њеним римама док не разлисташ све те њене роткве, блитве, спанаћ, келерабу са грашком и шаргарепом по строфираном јеловнику редом, глед у шарени недоглед. Опусти се, пред дечјим очима у призиву кројача среће и схватићеш да “... није тешко/ овај свет волети/ љубави се ретко/ може одолети“. У стиховима Бојане Ступар, (ПЕСМЕ ПО ШАВУ СКРОЈЕНЕ, Прометеј — Нови Сад, 2022), бива ти јасно како ће једног дана, тамо нека тета, спремна за муке свакојаке, израсти из пубертета.
Песникиња уме да везе сновито од „траве до гнезда“ уз напомену, пред децом, да је и сама мољац књишки: „Док се у чвор књиге веже наша мама/ срце нам се стежe и туга нас слама/ књига јој често буде испод мишки/ ухватио маму вирус, али књишки.” Фото: Биљана Миросављевић Савић
Шаљива интонација ове лепршаве песмарице јесте фина породична заврзлама која успутно приповеда о одрастању и кадшто о детињаријама одраслих пустахија и фркаџија. Срочена певљивост ове поетесе промишљено загледа у трке, збрке и фрке, збрканог фамилијарног окружења, уочавајући како дечје ноге расту од јутра до сутра и ван читалачког заноса маме илити ујне.
Певљиво срочене укрштене и паралелне риме, уз пуну ведрину груписаних вокала, телеграфишу: „Не гледај људе никада кроз муку/ поштуј једнако и занат и струку (...)// Упитај себе у животу ко си/ свако је оно што у себи носи.“ Једноставан дидакт, јасно и памтљиво као, рецимо, стихом осликани „Шмекер“ са наочарима на носу, без комплекса: „Шмекер прави ја сам/ није ни то лако/ наочаре не може/ да носи баш свако.”
Све је ту у моди која траје као и тротинет за упорну баку која: „Као нека цура/ а уз све је јака/ па тротинет гура// Из прикрајка деда/ сaкривен у лози/ крсти се и гледа/ како баба вози.” Свакодневне уврнуто спеване нужне лудости разбијају свеколике тескобе све до хепиенда лирског плетива строфиране веселости: „Знамо да пишемо,/ читамо, бројимо,/ хајде детињство/ лепше да скројимо“ уз префињени штим „Четири шоље” које зинуло гутају белу кафу. Ова ваљано скројена поезија за децу смишљено је сновита у вазда будним реалијама.
Прочитајте још
У стиховима Бојане Ступар машта не дангуби ни у хватању зјала док се расте уз комшије фине, уз фамилијарне тетке и стричеве са накривљеним качкетима илити дункл шеширима. У овим стиховима и мрак се развејава у беле ласте када мајка „загрли свог јунака/ и спусти нежни пољубац на лице”. Ово стиховано строфирање, фино je илустровано руком Биљане Миросављевић Савић, пријатна је дечја „паметологија“ речено по ауторки, за принчеве чије чарапе расту у хеклерају за ципеле и принцезе са кикама, без строгоће, у светлуцавом огледалу породичног карусела. Фото: Биљана Миросављевић Савић
Сажето, деци од поетесе, фине муке које одрастање значе, лично, сасвим лично и зајемчено од Бојане Ступар, тек да се, успутно, не заборави.
Милутин Ж. Павлов
БОНУС ВИДЕО:
