Већина оних који су рођени у великом граду, а за супружника одаберу особу из мање средине, посведочиће да је било потребно време да се прилагоде једно другом и уваже те неминовне разлике. А замислите колико се разликују обичаји у иностранству од оних у Србији...
О једном таквом случају причао је Београђанин Јован (45) који се пре 19 година оженио са Холанђанком. Упознали су се кад је он као туриста био у Амстердаму, заљубили на први поглед и решили да се венчају. Након мучне процедуре чекања папира, Јован се настанио у Тилбургу где и данас живе са троје деце. Колико им прилике дозвољавају, долазе у Србију код његових родитеља, али прву Анукину посету нашој земљи овај Београђанин никада неће заборавити.
- Мојима је била слава, Свети Јован, па смо сакупили нешто пара и одлучили да их посетимо. Желео сам Анук да покажем где сам одрастао, да је упознам са пријатељима из детињства, да обиђемо места на која сам као клинац излазио, али најважније је било да снајку доведем на славу да се упозна са родбином - прича Јован.
Прва два дана су крстарили Београдом уздуж и попреко, нема места на које је није одвео и све јој се допало. Свидело јој се што негујемо традицију "кафенисања", што се посећујемо по кућама и тако дружимо, што код њих није обичај.
- Храна јој је, наравно, била превише тешка и коментарисала је како једемо превише меса. Једино јој је сметала гужва у саобраћају, јер је код њих много мање аутомобила, много више користе бицикле.
Прочитајте још
Шок у купатилу
Али, Анук није ни слутила са каквим ће се обичајима тек сусрести...
- Дан пред славу је устала рано, хтела је да помогне мојој мами око припреме јела. Скувала је кафу, села са свекрвом која је на невештом енглеском покушала да је одговори од учествовања у кувању. Али, не, хтела је да помогне. Сецкала је мезетлуке (искрено, то је једино у чему се одлично сналазила), док су нам кроз кућу дефиловале комшије који су доносили пиће, столице из својих кућа јер нисмо имали довољно наших да све госте сместимо... Како за мене није било пуно посла, завалио сам се у фотељу и пијуцкао ракију... А онда сам чуо врисак! - испричао је овај Београђанин.
- Истрчао сам као опарен у кухињу, мислио сам да се Анук посекла или да се нешто десило, али није била тамо. Усплахирена мајка ми је прстом показала на купатило. Улетео сам тамо, а Анук је стајала изнад каде, прекривши очи рукама.
- 'Склони, склони је', викала је на енглеском: 'Шта је ово, шта ћете с тим да радите?'. Тек онда сам погледао у каду и све ми је било јасно. У њој је било прасенце, тек заклано, али лепо избријано и опрано. Купили га од чика Радивоја на пијаци и таман је било спремно за печење!
- Дошло ми је да умрем од смеха, па она никада није видела мртво прасе, а поготово не у купатилу! Могу мислити како јој је све деловало, вероватно је помислила да смо неки дивљаци који имају неке бизарне ритуале са мртвим прасићима. Онда сам јој објаснио да се код нас то тако ради, да се купи цело прасе, па се искомада и пече у рерни и да је печена прасетина врхунски специјалитет који се служи за Нову годину и славе...
- Гледала ме је бело, и даље избезумљена. Одмахнула је руком и завукла се у спаваћу собу одакле није излазила следећа три сата. Више се није нудила да помаже мами око спремања славе, а није ни такла прасетину, иако није вегетаријанка. Од тада је прошло 15-ак година, али и даље цркавам од смеха кад се сетим - испричао је Јован.
(Мондо)