Бранка Катић је глумица импресивне каријере, а њени изласци на сцену и филмско платно су величанствени.
Сада нас је, у исцрпном разговору о одрастању, пустила кроз врата кроз која нитко не жели пролазити. У време када има десет година и први се пут сусреће с биполарним поремећајем.
Описује тренутак када се њена мајка осетила толико уморно, као да је свет исцедио све што је икада имала у себи, а породица да се свет окренуо наглавачке. Нису ништа препознали, нису ништа знали, нису ништа у првом тренутку разумели.
- Тата, моја старија сестра и ја у први мах смо били у чуду. Нисмо знали што се дешава. Као да је одједном постала нека друга особа. Пре тога је била весела и нежна мама. Одједном је добила изгубљен, празан поглед, свега ју је било страх. И није желела помоћ. Дуго је одбијала да одемо код лекара, касније је врло тешко прихватила да мора редовно узимати терапију, заувек, започела је своју причу Бранка.
Прочитајте још
Биполарни поремећај, који се све донедавно називао манична депресија, здравствено је стање које узрокује драматичне промене расположења - од екстремних успона до дубоких падова. Један сте дан мотивисани да промените цео свет, у другом тренутку немате воље отићи до купатила и окупати се. То је само једна од слика страшног тобогана расположења како га описују пацијенти.
Породице особе оболеле од биполарног поремећаја сведоче и епизодама депресија, потешкоћама с устајањем из кревета више дана, а с друге су стране екстремне љутње и раздражљивости.
Бранка је тада била десетогодишња девојчица у чији се дом уселио "уљез". И сећања мукло ударају у страх.
- Највише ме плашио тај њен поглед и одсутност, затвореност, неспособност да подели своју муку с нама и осети било какве лепе осећаје.
Примећивала је нагле промене личности.
- У фази депресије потпуна отуђеност, изгубљеност, немогућност обављања било које активности. Ништа је није интересовало, није хтела да било ко долази. А није хтела ићи код лекара јер је било срамота што се тако осећа, прича глумица.
- Имала је велику нервозу сваког јутра, ништа није знала, ни шта жели, ни како себи да помогне, а мисли су јој лутале као у неком лабиринту без излаза, свака активност је представљала проблем, каже Бранка.
На другом полу биполарног поремећаја су неверојатно усхићење и навала енергије.
- У плус фазама је умела бити јако напорна, на сасвим други начин. Тада је била попут силе коју нито не може обуздати. Није спавала, била је на моменте и јако раздражљива, али је пар пута и имала херојске подвиге. Рецимо, уплаканом оцу девојчице из Ирана помогла је да нађе доброг Хирурга за операцију кћерке у Београду, истиче глумица.
Изненадно стање променило је породичну динамику, улоге су се промениле.
- Моја сестра Маја је пожртвовно ускочила у мамину улогу и бринула је о свима нама. Како је девет година старија, и како је с мамом увиек била врло блиска, било јој је јако тешко прихватити тако велику промену. Тата је туговао на свој начин, и на почетку погрешно тумачио мамино понашање. Мислио је да се мама њему инати, да све то ради намерно...
Бранка је учила да се на маму не љути.
- Знала сам осетити ту њену тугу, разумети да свет може изгледати и несавршено и ружно. Трудила сам се да је никада не кривим. Када сам мало касније научила да је биполарна депресија пре свега хемијски поремећај, било ми је још више жао што пролази кроз све то, каже она.
Бранкина мајка није хтела посећивати лекара, стигма је била прејака, а Бранка мисли да још није искорењена.
- Та стигма и данас постоји. Када вас нешто заболи, одмах идете лекару, али када вас стигну душевне боли, не тражите помоћ. Јер вас је страх што ће други рећи, да не испадне да сте полудели. Посљедњих 12 година маминог живота имали смо срећу да је лечи врсна психијатрица Нађа Марић Бојовић. Мама је имала поверења у њу, осећала неку врсту конекције, а доктрорка Нађа је знала правом терапијом маму одржавати у функционалном стању чак и у фазама депресије, прича глумица.
(Мондо)
БОНУС ВИДЕО:
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".