Прву икону, у богомољи Светог Атанасија Великог, осликао је пре више од 20 година, када је црква и изграђена. Олтар је осликао пре пет година, а ове јесени, на скелама живопише куполу на 11 метара висине...
- Летос се, док сам лежећи сликао Пантрократора, догодио земљотрес. Све се заљуљало, скеле су почеле да се померају, а ја сам помислио како сам, иако на 11 метара од пода, ипак на најсигурнијем месту... Када се све смирило, опрезно сам сишао и видео да је испред храма све мирно, да многи нису ни осетили померање тла, али мени на висини то није могло да промакне - препричава Милићевић који се, током дана, и по 15 пута попне и спусти са скеле.
Боје и четке су под куполом, али дешава се да зафали нешто од прибора или мора да направи паузу... После три месеца рада, вели, купола је довршена и преостале су само нијансе.
- Напорно је, али је и благодет. Радим са грчким, акрилним бојама, а подлога је од кречног глета. Још нема првих реакција, јер од скела мало тога може да се види, али се надам да ће бити позитивне - истиче живописац којем се, кад год сиђе, поглед заустави на олтару који је својевремено осликавао, заједно са првим иконама.
Поносан и на тај рад, сматра да је заокружио целину, али се нада да ће наставити да осликава остатак цркве, квадрат по квадрат... Притом, као дечак, није могао ни да замисли да ће Дедина имати своју цркву, јер су верници одувек одлазили у Макрешане, а онда је, пре две деценије, почела градња богомоље Светог Атанасија Великог. Управо у њој настала су и прва Дејанова дела, па је уследила пауза.
- Путовао сам и осликавао друге храмове, попут оног у Подгорици или манастира Бешка на Скадарском језеру, а онда сам се вратио кући да осликам "своју" цркву - каже Милићевић који је фрескосликарство учио од најбољих.
После завршене Уметничке школе у Нишу и дизајнерске у Београду, студирао је сликарство на тамошњој Ликовној академији, те - по дипломирању, 1991, пре него што је одабрао да ствара - радио у просвети.
- Прву линију на зиду повукао сам поред Петра Билића, а фрескотехнику учио од Гаврила Марковића, па обојици много дугујем. Иначе, Свети Атанасије Велики је еснафска слава, поштују га занатлије, али и сликари, па ми је живописање у дединској богомољи и због тога посебно.