МЕДАЉАМА ОПРАВДАЛА ПОВЕРЕЊЕ: Јеленин сан је Евролига

Спорт у Србији је богат бројним младим спортским талентима који играју за своју земљу свим срцем и поносе се њоме. Једна од њих је и млада кошаркашица Јелена Грујић која је од малих ногу показивала интересовање за шах, балет, фудбал, кошарку и још неке активности. Никада није одустала иако су спортисти иако је пут једног успешног спортисте врло трновит, не прашта ужитке које могу да имају млади из других професија. Имала је прилику да упозна и Новака Ђоковића, али и једну од најбољих кошаркашких имена са женске листе, Ану Дабовић. Осим њих, упознала је и Разију Мујановић, некадашњу југословенску чувену кошаркашицу. 

 Иако има тек 18. година, Грујићева храбро корача до свог великог сна, а то је пут ка Евролиги у једном од клубова, рекла је она у интервјуу за Нпортал. 

 Игра у женском кошаркашком клубу у Марибору у ком су њена достигнућа невероватна. После месец дана тренирања је добила за најбољу играчицу на турниру мини баскета 2016. године у Старој Пазови. 

Шта се захтева од младих спортиста, колико је тежак тај пут?

-Од младих спортиста се захтева доста одрицања (дружења, излажења…) и дисциплина, коју би сваки спортиста морао да има, како би успео да усклади своје обавезе са тренинзима. Наравно, тај пут је тежак, и само најупорнији остају.

Фото: Приватна архива

Да ли је постојао моменат када си желела да одустанеш од кошарке?

-Не, никада нисам ни помислила на тако нешто, јер се све баријере и проблеми, могу превазићи, само је питање да ли довољно верујеш и радиш на томе. Одустајање никада није опција.

У ком периоду си осетила љубав према спорту?

-Љубав према спорту сам осетила од малих ногу, док сам се додавала напољу са мамом лоптом. Прво сам хватала лопту рукама, а после шутирала. Наравно, та љубав је била све већа, а самим тим сам време проводила напољу, са другарима и играли смо се лоптом, фудбала, кошарке.

Фото: Приватна архива

Које си све спортове тренирала? Шта те мотивише и због чега?

-Врло рано сам почела пливање да тренирам, са пет година сам кренула и још пет тренирала. Са шест година сам ишла на гимнастику, коју сам упоредо са пливањем још годину ипо дана тренирала. Са седам сам кренула на фудбал, који сам још наредних осам година тренирала.  Опробала сам се и у балету, похађала сам годину ипо основну балетску школу, коју сам на крају трећег разреда уписала. Четврти разред ми је био помало и напоран, јер сам сваки дан ишла у балетску школу, а други трениг дневно понедељком, средом и петком, сам имала кошарку, док сам уторком и четвртком ишла на фудбал. Суботом сам се трудила да идем на утакмице из оба спорта. И због огормног оптерећења, и дужег тренирања фудбала, одустала сам од кошарке. Ту годину сам имала прилику да ми тренер буде Милан Дабовић, и част да са 11 година играм за први тим. Ту су ме зезали, и говорили тиме ћеш се једног дана похвалити. Окренула сам се ипак фудбалу, и после окупљања девојчица из свих региона, по киши одиграних утакмица у "Кући Фудбала", у Старој Пазови, уочила сам колико је кошарка елегантнији спорт. Поред тога, чак и шах и одбојку сам пробала,коју сам због лома руке након месец дана престала да тренирам, возила сам скејтборд, маунтинборд, скијала, док бицикли и ролере подразумевам.
Као малу ме је мотивисало дружење на такмичењима, медаље које сам освојила из спортова. Жеља ми је да напредујем сваким даном, а дан данас визија, амбиција и вера ми помажу да утабам стазу која води ка успеху.

Фото: Приватна архива

Реци нам нешто о својим успесима ван Србије?

-Ја сам тренутно у Марибору, и дошла сам прошле године. Прошле сезоне смо освојили прво место на међунардном турниру у Сарајеву са узрастом до 18 година, и у јуниорској лиги Словеније смо освојили четврто место.

Какав је осећај играти за клуб у Марибору?

-Осећај је веома леп, кад те неко прихвати раширених руку и са великом љубављу, као што су моје саиграчице мене у Марибору.

Фото: Приватна архива

-Где себе видиш за десет година?

Не могу сада рећи тачно, али са сигурношћу могу рећи да се видим у неком клубу у Еуролиги.

Када би играла, за кога би играла "Партизан", "Црвена звезда", "Раднички"?

-Што се тиче клубова у Србији, за сада се не бих враћала, јер у овом моменту нема средстава за подстицање, развијање младих, и улагање у њихов напредак. Генерало принципом куповине страних играчица, младе и талентоване кошаркашице немају прилику да се докажу, а тиме губе и мотивацију.

Фото: Приватна архива

Шта кажу твоји пријатељи за твој животни позив?

-Моји пријатељи ме подржавају као и породица у мом избору.  Медаљама сам оправдала њихово поверење и  хвала им на томе.

Фото: Приватна архива

Који спортиста ти је узор?

Спорстски узор ми је Новак Ђоковић, јер поштујем његово понашање на терену, а његову људскост још више.

Фото: Приватна архива

 

 

БОНУС ВИДЕО: