Најновији пројекат у којем Менсур учествује јесте филм Лордана Зафрановића "Златни пресек 42 (Деца Козара)". Речено је да је то филм о победи над злом. Ирфан је открио да ли сматра да је зло икада побеђено.
- Зло није побеђено. Као појам, зло ће, надам се, нестати као мерило вредности или безвредности у друштву. Много бих волео да се сва ова зла која су нам се десила последњих деценија и која су углавном однела животе младих људи, не понове. Имам осећај да ће се људи опаметити и схватити да злом ништа не могу да промене. Оно што може да промени услове нашег живота, наше размишљање, јесте само нека племенитост која би се појавила у нашем размишљању. Мислим да се зло појављује зато што су људи почели да вреднују себе у погрешним категоријама. Знате, вредновање једног човека по религији је потпуно погрешно. То је један од узрока зла. Верујем да постоји само један Бог, ако уопште верујете у Бога. Он треба да нас спаја, никада да нас дели, тачније вера треба да нас спаја, а не да дели. Увек сам у маси својих обраћања говорио да сам атеиста који верује у Бога. Како је то могуће? Па, могуће је, јер сам ја верујући човек, који је измислио свог личног Бога. Нисам желео да припадам ниједном храму који већ постоји. Ни катедрала, ни црква, ни џамија. Јесу ли моји преци припадали једном, другом или трећем је њихова ствар. Као појединац, имам право да мислим другачије. Када појединци почну да размишљају, када почну да се баве својим постојањем као једне честице у космосу, тада ће нестати и ова врста поделе, која покреће зло - истакао је он.
Ирфан је открио и да ли се плашо осуде јавности због филма "Деца Козара".
Фото: Предраг Митић
- Не плашим се јавности, не зато што сам храбар човек, већ зато што јавност више не постоји. Има људи који користе јавност да изразе своје незадовољство, свој примитивизам, своје неслагање и своје незнање. Ретко ко ће користити јавност и ретко када јавност користи да окупља људе, да размишљају, да разумеју једни друге. Ако неко не разуме шта покушавам да кажем, онда није имао добре намере, није знао како, или једноставно није био упућен, па ме не разуме. Таквим размишљањем о деци Козаре враћамо се на моју констатацију да нас ништа не дели. Што се тог периода тиче, тада нас је делила религија или идеологија, што је слично вери, јер је свака идеологија "де факто" нека вера, нека врста непопустљиве лојалности - истакао је он.
Потом, он је открио да ли филм или уметност уопште могу имати катарзичну улогу у друштву да разбију ову заблуду.
- Увек сам био против, посебно у позоришту, да се филм или позориште користе као бич. Верујем да и филм и позориште морају да буду нека врста путоказа како да се мисли, како да се промени став или мишљење. Не као казна или бич због другачијег мишљења - рекао је Ирфан.
Глумац је потом открио да ли сматра да ратне теме доминирају регионалном кинематографијом.
- То је зато што је то привлачна тема. Маси је то привлачно, па неће поново да нас деле. На неки начин, током свог времена у свету који треба да дели племенитост, односно тај стваралаштво, позориште, филм, телевизију, увек сам покушавао да се бавим искључиво неком племенитошћу. Никада нисам желео да користим свој статус или статус својих радова да некога оштро опоменем или да му оштро наметнем решење или да му грубо кажем да није у праву. Покушавам ових 50 година да своју креативност усмерим ка нечему у чему ће се људи препознати, али се неће величати. Не само да препознају, већ да схвате да постоје и други универзуми у којима не треба да учествују - истакао је он.
Фото: В. Данилов
Многи сматрају да се данас изгубила аутентичност и да се окрећемо "холивудизацији".
- Свако ко снима филм жели да направи блокбастер. Међутим, или се дешава или не. Дешава се да неко из БиХ добије Оскара, али тај филм није снимио за Оскара, него га је направио из душе. Дакле, његова душа је добила Оскара, а не филм. Или ако писац добије престижну награду. Па није писао за награду, него зато што се ослободио неког бола, а тај бол је добио награду. Тако је и са музичарима. Не играју зато што ће то неко назвати ремек-делом, већ зато што треба да ослободе сву лепоту свог стваралаштва - рекао је он.
Ирфан је открио како доживљава културну сцену у Србији и региону, те да ли сматра да смо културно друштво.
- Не! Ми нисмо културно друштво и мислим да се култура деценијама намеће и надам се да ће се наметнути као идеја водиља, не само у Србији, већ у региону. Јер нема народа који културу не ставља у први план и не даје култури заставу која ће тај народ одвести у некакав напредак. Када схватимо да култури морамо додати образовање, спорт, све што спаја људе, дати заставу да нас води, онда ће цео регион бити на неким путевима који ће водити у неки нови универзум у коме ћемо живети - истакао је он.
Ипак, он је својевремено изјавио да улогу Гаврила Принципа сматра можда и својом најлошијом улогом.
Фото: В. Данилов
- Хвала Богу, Гаврило Принцип није обележио моју каријеру. Моја каријера не би била импресивнија да сам улогу донео на другачији начин. Остајем при ставу да Принципа није искористио, не само ја, већ и редитељ. И то се дешава. Онај ко није спреман да пропадне не треба да се бави овим послом. Принцип није био нулта тачка са које сам кренуо напред. Било би дивно када би сви људи који се баве креативним радом признали да нису успели и кренули испочетка - рекао је Ирфан.
Између осталог, Менсур је и професор глуме. Чини се да више нема младих глумачких имена која брзо постају иконе позоришта. Он је открио да ли постоји хиперпродукција.
- Ни сам то не бих рекао боље. Апсолутно се слажем да хиперпродукција влада. Не знам каква је ситуација у БиХ и колико има приватних, акредитованих факултета који имају одсек за глуму. У Србији је ситуација катастрофална по броју таквих факултета који имају право да производе глумце. Трудим се да се прилагодим датој ситуацији, тако да се са својим студентима, а професор сам више од 20 година, трудим да будем ведрији или партнерски, него професор. Тако покушавам да их уведем у посао. Мање је квалитетних имена, јер су то кукавичке инвестиције. Људи улажу новац у оно што је сигурно, у сигурна имена и презимена, а ретко ко се усуђује да уложи новац у некога младог, талентованог, свежег. Мада, и то се дешава. У Србији се појавила читава генерација, после два-три филма где су продуценти улагали у младе глумце. Сетите се само филма "Монтевидео, Бог те видео", који је у кинематографију пустио 7-8 мушких и женских имена. Тек када се појаве људи који верују у нова имена, могу се градити нове генерације младих и признатих глумаца. Нисам сигуран да их нема, а било би непристојно рећи да их нема. Постоје! Продуцирао сам, није ни битно колико глумаца за све ове године, од којих је најмање 15 изузетно талентованих. Њих 5-6 је већ изградило своје име, неко на филму, неко у позоришту. Па кад помену ко им је био професор, ово моје срце са 3 бајпаса хоће да експлодира од поноса - испричао је он.
Ирфан је потом открио на које име је највише поносан.
- У позориштима сигурно раде 3-4 имена, која можда нису стекла славу, али су више него квалитетни глумци. Истакнуо бих једно име, он се својим залагањем изборио за медијски простор. Не бих говорио о његовој вредности, јер сам му и даље професор, али то је Амар Мешић - открио је он.
Фото: Зоран Јовановић Мачак
Његов говор на комеморацији Жарку Лаушевићу био је можда најемотивнији, а Ифро је сада открио да ли сматра да тек после нечије смрти постајемо свесни великана без којих смо остали.
- Не знам да ли је био најемотивнији. Био је можда и најистинитији, па је та истина дирнула људе. Нисам хтео да кажем шта сви знамо о Жарку Лаушевићу. Никада не бих испричао све што знам о покојном Зорану Бечићу, Меши Селимовићу или Рејхану Демирџићу. Желим да причам о људима који имају своје име и презиме. Када говорите о њима, говорите са разумевањем колико су они били велики. Када се говори о таквим људима, не може се прескочити њихова издржљивост. Нажалост, иза Рејхана неке анегдоте, неколико слика, иза Селимовића монументалност његових дела, таква је била његова уметност. Имао сам ту срећу да Жарка познајем од тренутка када се појавио у Београду, наше пријатељство није било ни на каквој користи, али смо се препознали као људи, који имају иста интересовања, исти смисао за живот, исти смисао за хумор, исте жеље, зато се нисмо одвајали ни кад је био у Америци. Остали смо на телефону. Наше шетње су познате, разговарамо преко видео позива, он шета Њујорком, ја шетам Београдом и разговарамо. Жарко је био вишеструко талентован човек. Заиста сам му се дивио, и зато се нисмо дружили. Никад то нисам рекао и кајем се што му никад нисам рекао: "Заре, ја ти се дивим." Сад ако ме чује и ако чита Дневни аваз, а он све чује и чита све, јер је увек боље знао шта се дешавало и у Босни и у Србији, него што сам знао живећи на овим просторима. Нека чује да сам му се дивио, јер сам препознао изузетног човека - истакао је он за Дневни аваз.
БОНУС ВИДЕО:
