MENSUROVA ISPOVEST: Žalim što to nikad nisam rekao Žarku

Najnoviji projekat u kojem Mensur učestvuje jeste film Lordana Zafranovića &quot;Zlatni presek 42 (Deca Kozara)&quot;. Rečeno je da je to film o pobedi nad zlom. Irfan je otkrio da li smatra da je zlo ikada pobeđeno.- Zlo nije pobeđeno. Kao pojam, zlo će, nadam se, nestati kao merilo vrednosti ili bezvrednosti u društvu. Mnogo bih voleo da se sva ova zla koja su nam se desila poslednjih decenija i koja su uglavnom odnela živote mladih ljudi, ne ponove. Imam osećaj da će se ljudi opametiti i shvatiti da zlom ništa ne mogu da promene. Ono što može da promeni uslove našeg života, naše razmišljanje, jeste samo neka plemenitost koja bi se pojavila u našem razmišljanju. Mislim da se zlo pojavljuje zato što su ljudi počeli da vrednuju sebe u pogrešnim kategorijama. Znate, vrednovanje jednog čoveka po religiji je potpuno pogrešno. To je jedan od uzroka zla. Verujem da postoji samo jedan Bog, ako uopšte verujete u Boga. On treba da nas spaja, nikada da nas deli, tačnije vera treba da nas spaja, a ne da deli. Uvek sam u masi svojih obraćanja govorio da sam ateista koji veruje u Boga. Kako je to moguće? Pa, moguće je, jer sam ja verujući čovek, koji je izmislio svog ličnog Boga. Nisam želeo da pripadam nijednom hramu koji većpostoji. Ni katedrala, ni crkva, ni džamija. Jesu li moji preci pripadali jednom, drugom ili trećem je njihova stvar. Kao pojedinac, imam pravo da mislim drugačije. Kada pojedinci počnu da razmišljaju, kada počnu da se bave svojim postojanjem kao jedne čestice u kosmosu, tada će nestati i ova vrsta podele, koja pokreće zlo - istakao je on.Irfan je otkrio i da li se plašo osude javnosti zbog filma &quot;Deca Kozara&quot;.Foto: Predrag Mitić- Ne plašim se javnosti, ne zato što sam hrabar čovek, većzato što javnost više ne postoji. Ima ljudi koji koriste javnost da izraze svoje nezadovoljstvo, svoj primitivizam, svoje neslaganje i svoje neznanje. Retko ko će koristiti javnost i retko kada javnost koristi da okuplja ljude, da razmišljaju, da razumeju jedni druge. Ako neko ne razume šta pokušavam da kažem, onda nije imao dobre namere, nije znao kako, ili jednostavno nije bio upućen, pa me ne razume. Takvim razmišljanjem o deci Kozare vraćamo se na moju konstataciju da nas ništa ne deli. Što se tog perioda tiče, tada nas je delila religija ili ideologija, što je slično veri, jer je svaka ideologija &quot;de fakto&quot; neka vera, neka vrsta nepopustljive lojalnosti - istakao je on.Potom, on je otkrio da li film ili umetnost uopšte mogu imati katarzičnu ulogu u društvu da razbiju ovu zabludu.- Uvek sam bio protiv, posebno u pozorištu, da se film ili pozorište koriste kao bič. Verujem da i film i pozorište moraju da budu neka vrsta putokaza kako da se misli, kako da se promeni stav ili mišljenje. Ne kao kazna ili bič zbog drugačijeg mišljenja - rekao je Irfan.Glumac je potom otkrio da li smatra da ratne teme dominiraju regionalnom kinematografijom.- To je zato što je to privlačna tema. Masi je to privlačno, pa neće ponovo da nas dele. Na neki način, tokom svog vremena u svetu koji treba da deli plemenitost, odnosno taj stvaralaštvo, pozorište, film, televiziju, uvek sam pokušavao da se bavim isključivo nekom plemenitošću. Nikada nisam želeo da koristim svoj status ili status svojih radova da nekoga oštro opomenem ili da mu oštro nametnem rešenje ili da mu grubo kažem da nije u pravu. Pokušavam ovih 50 godina da svoju kreativnost usmerim ka nečemu u čemu će se ljudi prepoznati, ali se neće veličati. Ne samo da prepoznaju, većda shvate da postoje i drugi univerzumi u kojima ne treba da učestvuju - istakao je on.Foto: V. DanilovMnogi smatraju da se danas izgubila autentičnost i da se okrećemo &quot;holivudizaciji&quot;.- Svako ko snima film želi da napravi blokbaster. Međutim, ili se dešava ili ne. Dešava se da neko iz BiH dobije Oskara, ali taj film nije snimio za Oskara, nego ga je napravio iz duše. Dakle, njegova duša je dobila Oskara, a ne film. Ili ako pisac dobije prestižnu nagradu. Pa nije pisao za nagradu, nego zato što se oslobodio nekog bola, a taj bol je dobio nagradu. Tako je i sa muzičarima. Ne igraju zato što će to neko nazvati remek-delom, većzato što treba da oslobode svu lepotu svog stvaralaštva - rekao je on.Irfan je otkrio kako doživljava kulturnu scenu u Srbiji i regionu, te da li smatra da smo kulturno društvo.- Ne! Mi nismo kulturno društvo i mislim da se kultura decenijama nameće i nadam se da će se nametnuti kao ideja vodilja, ne samo u Srbiji, veću regionu. Jer nema naroda koji kulturu ne stavlja u prvi plan i ne daje kulturi zastavu koja će taj narod odvesti u nekakav napredak. Kada shvatimo da kulturi moramo dodati obrazovanje, sport, sve što spaja ljude, dati zastavu da nas vodi, onda će ceo region biti na nekim putevima koji će voditi u neki novi univerzum u kome ćemo živeti - istakao je on.Ipak, on je svojevremeno izjavio da ulogu Gavrila Principa smatra možda i svojom najlošijom ulogom.Foto: V. Danilov- Hvala Bogu, Gavrilo Princip nije obeležio moju karijeru. Moja karijera ne bi bila impresivnija da sam ulogu doneo na drugačiji način. Ostajem pri stavu da Principa nije iskoristio, ne samo ja, veći reditelj. I to se dešava. Onaj ko nije spreman da propadne ne treba da se bavi ovim poslom. Princip nije bio nulta tačka sa koje sam krenuo napred. Bilo bi divno kada bi svi ljudi koji se bave kreativnim radom priznali da nisu uspeli i krenuli ispočetka - rekao je Irfan.Između ostalog, Mensur je i profesor glume. Čini se da više nema mladih glumačkih imena koja brzo postaju ikone pozorišta. On je otkrio da li postoji hiperprodukcija.- Ni sam to ne bih rekao bolje. Apsolutno se slažem da hiperprodukcija vlada. Ne znam kakva je situacija u BiH i koliko ima privatnih, akreditovanih fakulteta koji imaju odsek za glumu. U Srbiji je situacija katastrofalna po broju takvih fakulteta koji imaju pravo da proizvode glumce. Trudim se da se prilagodim datoj situaciji, tako da se sa svojim studentima, a profesor sam više od 20 godina, trudim da budem vedriji ili partnerski, nego profesor. Tako pokušavam da ih uvedem u posao. Manje je kvalitetnih imena, jer su to kukavičke investicije. LJudi ulažu novac u ono što je sigurno, u sigurna imena i prezimena, a retko ko se usuđuje da uloži novac u nekoga mladog, talentovanog, svežeg. Mada, i to se dešava. U Srbiji se pojavila čitava generacija, posle dva-tri filma gde su producenti ulagali u mlade glumce. Setite se samo filma &quot;Montevideo, Bog te video&quot;, koji je u kinematografiju pustio 7-8 muških i ženskih imena. Tek kada se pojave ljudi koji veruju u nova imena, mogu se graditi nove generacije mladih i priznatih glumaca. Nisam siguran da ih nema, a bilo bi nepristojno reći da ih nema. Postoje! Producirao sam, nije ni bitno koliko glumaca za sve ove godine, od kojih je najmanje 15 izuzetno talentovanih. NJih 5-6 je većizgradilo svoje ime, neko na filmu, neko u pozorištu. Pa kad pomenu ko im je bio profesor, ovo moje srce sa 3 bajpasa hoće da eksplodira od ponosa - ispričao je on.Irfan je potom otkrio na koje ime je najviše ponosan.- U pozorištima sigurno rade 3-4 imena, koja možda nisu stekla slavu, ali su više nego kvalitetni glumci. Istaknuo bih jedno ime, on se svojim zalaganjem izborio za medijski prostor. Ne bih govorio o njegovoj vrednosti, jer sam mu i dalje profesor, ali to je Amar Mešić- otkrio je on.Foto: Zoran Jovanović MačakNJegov govor na komemoraciji Žarku Lauševiću bio je možda najemotivniji, a Ifro je sada otkrio da li smatra da tek posle nečije smrti postajemo svesni velikana bez kojih smo ostali.- Ne znam da li je bio najemotivniji. Bio je možda i najistinitiji, pa je ta istina dirnula ljude. Nisam hteo da kažem šta svi znamo o Žarku Lauševiću. Nikada ne bih ispričao sve što znam o pokojnom Zoranu Bečiću, Meši Selimoviću ili Rejhanu Demirdžiću. Želim da pričam o ljudima koji imaju svoje ime i prezime. Kada govorite o njima, govorite sa razumevanjem koliko su oni bili veliki. Kada se govori o takvim ljudima, ne može se preskočiti njihova izdržljivost. Nažalost, iza Rejhana neke anegdote, nekoliko slika, iza Selimovića monumentalnost njegovih dela, takva je bila njegova umetnost. Imao sam tu sreću da Žarka poznajem od trenutka kada se pojavio u Beogradu, naše prijateljstvo nije bilo ni na kakvoj koristi, ali smo se prepoznali kao ljudi, koji imaju ista interesovanja, isti smisao za život, isti smisao za humor, iste želje, zato se nismo odvajali ni kad je bio u Americi. Ostali smo na telefonu. Naše šetnje su poznate, razgovaramo preko video poziva, on šeta NJujorkom, ja šetam Beogradom i razgovaramo. Žarko je bio višestruko talentovan čovek. Zaista sam mu se divio, i zato se nismo družili. Nikad to nisam rekao i kajem se što mu nikad nisam rekao: &quot;Zare, ja ti se divim.&quot; Sad ako me čuje i ako čita Dnevni avaz, a on sve čuje i čita sve, jer je uvek bolje znao šta se dešavalo i u Bosni i u Srbiji, nego što sam znao živeći na ovim prostorima. Neka čuje da sam mu se divio, jer sam prepoznao izuzetnog čoveka - istakao je on za Dnevni avaz.BONUS VIDEO:

MENSUROVA ISPOVEST: Žalim što to nikad nisam rekao Žarku

Ваш коментар

Нема коментара