Ретки су социолози који желе да проучавају филм на начин који продубљује везу између гледаоца и ликова. Чини се да је то у данашњем времену више него потребно. Миланова идеја да се посвети овој теми, родила се још током рада на Првом програму радија Радио-Телевизије Војводине, а наставила се у Градској библиотеци града Новог Сада у којој сада гостују позната глумачка имена. Југословенски филмови су више од поруке, они су чврста веза индивидуалнихх прича, државе и друштва.
Колико дуго траје програм "Филмске приче" и шта те мотивисало да се пројекат покрене?
Филм, југословенски поготово пратим од малена. Након мастера на социологији крерао сам рубрику "Филмски класици" на Првом програму Радио Новог Сада. Из тога је произашла идеја за програм "Филмске приче". У једном неформалном разговору са уредницом градске библиотеке Весном Живквић, дошао сам до закључка, тачније предложио сам да направимо један пројекат који ће се звати "Филмске приче" у ком ћемо да доводимо људе из света кинематографије, глумце, редитеље, продуценте.Она је то прихватила, раније смо такође сарађвали на неким пројектима. Почели смо скромно и без неког великог истицања симболично да радимо 10. јула на дан рођења Павла Вуисића. Прво смо мислили да то организујемо сваке године на рођендан Павла Вуисића, а затим смо дошли на идеју да би то требало организовати једном месечно. Гостовали су Радослав Зеленовић, Миодраг Кривокапић, Миона Марковић, Радош Бајић,Злата Нумангић. Мотивисало ме то што је наша земља, односно Југославија имала једну од најбољих кинематографија на свету, то је сасвим сигурно да је била најбоља у Европи. Можда је једино италијанска кинематографија могла да јој парира.
Због чега си се одлучио да се бавиш кинематографијом партизанских филмова?
Партизански филм је један од најаутентичнијих жанрова. Оно што је вестерн био у Америци, то је партизански филм био овде. Осликавали су сасвм сигурно вредности народне борбе за слободу. Али, што се тиче мог рада из социологије ми смо то проучавали са интеркултурне комуникације. Не бих да хвалим себе, али нико од социолога, бар колико ја знам није проучавао тај филм са аспекта интеркултурне комуникације. Најчешће су га проучавали са аспекта пропаганде, али у договору са професором Жолтом Лазаром, сам дошао до закључка да се они могу проучавати са тог аспекта. Фокусирали смо се на карактерне особине ликова партизанских филмова до 1972. године. Тадашња власт је хтела да направи једну нову југословенску културу од свих држава које су тада постојале. Међу тим ликовима нашао се капетан Леши, Валтер, Тигар из филма "Мост", Славица и глумци из филма "Живеће овај народ", као и ликови из филма "Битка на Неретви." Дошли смо до закључка да је идеја тадашњих продуцената била да се публика угледа на јунаке из филмова, односно идентификује се са ликовима из покретних слика. Тежња је заправо та борба, као што се они боре у филму у рату, тако се људи боре у свакодневници поштујући верске разлике. То ме подстакло да напишем мастер рад.
Гости "Филмских прича" били су велика глумачка имена. Кога би истакао?
Гости јесу били велика глумачка имена. Морам да поменем Радослава Зеленовића које је учинио много за југословенску кинотеку, али и филм који је синоним за добар филм не само код нас већ и у Европи где имате тај парадокс. Палићки фестивал који је основао Зеленовић је први фестивал у Европи а да наша држава није чланица европске уније. О том човеку треба говорити са поштовањем, много тога је учинио за домаћи филм. Он је један од узора мени, а и многим људима који се баве филмом. Велика имена су учествовала на филмском Палићком фестивалу који је спој културе и уметности, велики је допринос међународног културног разумевања. Част је имати неког попут Зеленовића, Нисам могао да знам да ћемо постићи ово што смо данас постигли.
Један од највећих редитеља Радош Бајић говорио је о "Херојима Хилијарда" чији је и творац. Колико је овај филм значајн за српску историју и шта се мења код гледаоца када га гледају?
Радош је у свом филму "Хероји Халијарда" оставио лични печат као и у осталим. Не знам да ли сте то приметили, али реч је о тој другој шанси, да се поправе. Радош је послао једну јаку поруку, ако хоћемо да напредујемо, морамо да запоставимо све поделе на партизане и четнике, морамо себи да будемо на првом месту. Да не ратујемо за друге, јер су више поделе однеле живота него сукоб са спољњим непријатељем.
Да ли ће млади разумети његову поруку? Разлика између филмова данас и пре?
Волео бих да млади схвате шта је Радош поручио, али сам скептик по том питању. Време ће показати.
Треба екранизовати класике домаће књижевности. Бору Станковића, Иву Андрића, Мешу Селимовића, Бранка Ћопића и друге. Има много дела од којих могу да се сниме филмови и серије. На тај начин ће се млади упознати са међуљудским односима на овим просторима. Даље, историја нам је богата јунацима. Многе кинематографије снимају филмове о измишљеним јунацима, а ми имамо стварне. На пример Хајдук Вељко или Јован Ненад, вођа српског покрета у Јужној Угарској у 16 веку. Такви филмови би требали да буду финансирани од стране државе.
Мислим да је тај филим Радоша Бајића са социлошког аспекта веома битан и да треба да негујемо нашу традицију, да поштујемо породичне односе да се помиримо. Ово је порука мира, како бисмо остали у будућности у добрим односима. Надам се да ће млади то разумети.
Које теме у будућности би требало обрадити кроз филм?
Филм представља једну државу у свету. Филм је промоција социјалних, културних и свих других вредности у држави у којој је настао или иностранству. Некад је филм био у рукама државе, водило се рачуна шта се снима и сви жанрови су били заступњеи,
Такође, треба отварати биоскопе. Филмови треба да се гледају у биоскопу, а не код куће. У једном граду какав је Нови Сад требало би да буде више биоскопа, али не само за нове високобуџенте филмове већ и биоскопи у којима ће се приказивати стари филмови, у једном љубавни, у другом ратни, у трећем друштвено-ангажовани, итд.
Кога би од страних глумаца угостио?
Од страних глумаца бих волео да угостим Данијела Крејга.