Тешка животна прича Олге Јовичић, ћерке покојног композитора Микија Јовичића, вратила сећања на тужну причу о једном несрећном човеку, а великом песнику. Мики Јовичић (1953 - 1996) био је аутора близу две хиљаде песама, од којих је макар двеста вечитих хитова.
- Мики Јовичић је угледао овај свет 21. децембра 1953. године у Батуши код Пожаревца, као прво дете мајке Олге и оца Љубише. Микијеви родитељи се брзо разводе, а он остаје да живи у Батуши са баком Вукосавом. Почео је да пише као ђак основне школе, а после завршене Пољопривредне школе у Пожаревцу запослио се на Југословенској железници, где је пет година био узоран службеник - причао је песник Бора Васић, Микијев пријатељ.
- Био је заљубиве природе, волео је многе жене и доживео многа разочарања. Оженио се са двадесетак година, прва жена Ружица родила му је сина Зорана. Из другог брака са певачицом Зорицом има ћерку Олгицу, а из трећег брака са Вањом има сина Стефана, који се родио након његове смрти.
Све Микијеве љубави биле су турбулентне, сва три брака филмска прича за себе, а све ватре свога срца излио је у песмама које ће се вечно певати. После љубавних бродолома и првих пара од од продаје плоча, Мики је решио да напусти стално запослење и да му писање песама буде једино занимање. Од 1972. почео је да снима плоче са својим песмама. Само за покојног Шабана Шаулића написао је тридесетак хитова.
- После развода и пропалих љубави, Мики је у једној кафани упознао певачицу Зорицу Димов. Знајући да је мало певача који нису снимали Микијеве песме, и Зорица је пожелела да постане звезда. Знао је и Мики да Зорица нема гласовних могућности за велику звезду, али је ипак уз помоћ својих пријатеља снимио шест албума за своју супругу.
- Узалуд најбољи текстови, узалуд песме и свирке Љубе Кешеља, Драгана Стојковића Босанца, Мише Стојићевића... Од Зорице Јовичић није било могуће направити звезду. Мики се окуражио и саопштио Зорици мишљење највећих музичара, иако је знао да му то неће опростити. Тако је и било, Зорица га је напустила и одвела децу.
- Мислио сам да се никада нећемо растати, да је наша љубав јача од свега. Можда сам за све ја крив, можда би са неким познатим композитором постала звезда. Не кривим је низашта и желим јој срећу са другим човеком. Не знам докле ћу овако, без Зорице и без деце нема ми живота. Још увек је много волим и верујем да ћемо опет бити заједно - изјавио је Мики Јовичић за лист "Сабор", само месец дана пре него што се одлучио за оно најгоре.
Не могавши да преболи растанак од вољене жене, Мики је 1990. године дигао руку на себе. Срећом, остао је жив захваљујући присебности неких добрих људи око себе. После годину дана од растанка, Зорица се са децом вратила Микију. Тада је написао и једну од својих најлепших песама "Ти си лек за моју душу". Идилична бајка се наставила, али није трајала дуго.
- Почетком септембра 1993. кренули су за Македонију, у Зоричин завичај. У директном судару са камионом Зорица је настардала за воланом, а Мики и ћерка Олгица су прошли са лакшим повредама.
Тако је Зорица Јовичић уместо да постане звезда прерано отишла, а Мики се разболео од туге. На Старом гробљу у Пожаревцу, где је Зорица сахрањена, комунални радници су га затицали раном зором како спава на њеном гробу!
- А онда су до Микија почеле да стижу невероватне информације. Наводно, у једном пожаревачком ресторану наступа певачица која гласом и стасом неодољиво подсећа на покојну Зорицу. Дуго је одбијао да је чује и види, а кад се једне вечери окуражио да је види, умало се није срушио од изненађења. Сличност је била фрапантна. Упознали су се, почели да друже, убрзо су се венчали.
15. јануара 1996. Мики Јовичић је заспао вечним сном са осмехом на уснама. Месец дана касније супруга Вања родила му је сина Стефана.
- Микијев син Зоран је био у војсци, ћерка Олгица мала, а супруга Вања није знала коме да се обрати за помоћ. У тим најтежим приликама, као и много пута раније, притекао је у помоћ композитор и хармоникаш Миша Стојићевић и платио све трошкове сахране. Наравно, познатих и славних певача није било нигде.
Шта је све написао Мики Јовичић
Шабан Шаулић - Хеј, животе моја реко, Поново смо на почетку среће, Најлепша жено времена свих, Виђаш ли ми стару љубав, Теби не могу да кажем не, Ноћас ми се с тобом спава, Још увек сам онај ист, Три бокала за три друга, Анђеоска врата, Свадбарска песма, Дођи за боље сутра, Лепо моје око плаво, То је била љубав, Авантура, Процветала љуибичица плава, Болујем ти душо, Гледају нас загрљене, Хвала ти за љубав, Ја сам нашем сину и отац и мајка.
Јашар Ахмедовски - Једној жени за сећање дуго, Кад одрастем женићу те, Сад милујеш неког другог, Свирале су две гитаре, Цео град је плакао за нама, Да ли си слободна већерас, Војнички дани, Много си ме усрећила, Полутама дискотеке, Ти си моја највећа љубав; Хасан Дудић - Ти ми више ниси друг, Што ме роди мајко, Идемо код мене, Како она зна да воли; Злата Петровић - Дођи да ми руке грејеш, Дај ми боже мало снаге, Љуби ме још мало
Вида Павловић - Ја сам жена са два срца, О, где ли је оно срећно време, Он је човек што ми узе срећу, Памтићу те дуго, Ти си наш'о друго раме, Нећу теби да се вратим; Лепа Лукић - Да ли ћес ме волети ко сада; Љуба Лукић - Сејо моја сестрице, Тој сам жени живот дао, Још је волим сестрице, Ехеј мала, Има среће за нас двоје; Ана Бекута - Туго моја црноока, Стани, стани зоро, Неверно моје, неверно; Весна Змијанац - Мало по мало; Митар Мирић - Ако Бога има; Адо Гегај - Окрени мој број; Шикица - Ко ће тебе да замени; Верица Шерифовић - И Бог би се смиловао; Драги Домић Сениор - Наташа; Беки Бекић - Како децу да делимо; Марина Живковић - Хоћу с тобом синове; Зоран Калезић - Како да те зовем срећо или туго, Шериф Коњевић - Гледам слику сад удате жене; Снежана Ђурисић - Краљица; Милена Плавшић - Љубав или пријатељство; Радиша Урошевић - Како ћу без тебе сутра, Раде Петровић - Сећаш ли се плавих јоргована, Мирослав Илић - Мислиш ли на мене, Зорица Брунцлик - Шта ја немам то што она има, Бела блуза, Био си мој, а сада си њен, Утеши ме, Биће боље;
Горица Илић - Ти си лек за моју душу; Сена Ордагић - Губим те, Мерима Његомир - Буди са мном бар још мало, Раде Јоровић - Хајде, хајде да спојимо срца, Ђани - Тако ми је било; Љубо Кешељ - Буди весник мог пролећа, Очи моје, жељо моја, Чувај моје име, Снежана Ђуришић - Како је лепо било, Краљица, Асим Бркан - Ко је мајко онај човек, Мирослав Радовановић - Мој животе волим да те живим, Добривоје Топаловић - После тебе нема даље; Ханка Палдум - Ако буде оно чега се бојим, Баја - И пијан је опет волим, Кемал Маловчић - Дошао сам много касно, Мехо Хрштић - Свирајте ми ноћас, Тамо ми је све најдраже, Шта је с тобом задњих дана, Зоран Јовановић - Ех, ти моја жељо пуста, Ја, па ја, НадаТочагић - Рођена сам да жарим и палим, Нада Обрић - Има нешто од нас двоје јаће, Маринко Роквић - Сврати на минут само, Љубавна песма, Ферид Авдић - Ове си ноћи бескрајно лепа, Нема даље, Јасна Кочијашевић - Опрости ми, касно смо се срели, Недељко Билкић - Она је отишла мајко, Јанко Глишић - Она испраћа њега он испраћа њу, Сафет Цимиротић - У мом граду ти не живиш више, Имери Сефадин - Одлази једна љубав, Дуле Милосављевић - Свирајте ноћас за њу, Махир Бурековић - Пијем што ме душа боли, Жени што је моја била...
Тешка судба Микијеве ћерке
Мики је имао троје деце, сина Зорана и ћерку Олгу са певачицом Зорицом, и најмлађег наследника Стефана, такође са певачицом - Вањом, којег није ни упознао. Стефан је рођен месец дана након Микијеве смрти, која се догодила 15. јануара 1996. године, а о свему овоме, али и језивом животу који је уследео, говорила је Олга у једној емисији.
Животни пут ју је својевремено одвео у Скопље, са намером да добије македонско држављанство и жељом да тамо коначно изгради миран живот, а тамо је преживела групно силовање.
- Али ја као ја, схватила сам после да постоји неки алгоритам живота, код мене мора да се деси нешто лоше. Платила сам у Скопљу кућу за годину дана унапред и упознајем комшиницу која је имала 28 година. Пиле смо кафу, знала је мој циљ, да хоћу да извадим држављанство, да радим, све је знала. Она ми каже да ради викендом у једном локалу и да могу да пођем са њом некад. Пошла сам, неких 100 километара од Скопља град, тамо сам пошла код газде са њом, човек од 55 година. Није ми се ни свидело то место. Комшиница је била конобарица викендом, али тај дан није радила, седеле смо и причале. Ја сам чекала да се она спреми. Ништа се није дешавало, као ишле смо у неки излазак.
Није ни слутила шта ће јој се те ноћи десити.
- Нисам могла да помислим да неко може да ме силује. Био је нормалан, ословљавао ме са 'сине', причао да ће ми помоћи око држављанства. Преспавала сам код ње, следећи дан је требало да идем на аутобус до Скопља, он се понудио да ме одвезе, а она остаје, што ме је зачудило. Само што сам села у ауто, после два минута ми је ставио руку и као: 'Како си слатка, лепа'. Ја га питам: 'Чика Лука, шта је Вама?', а он: "Немој да ме чикаш. Питала сам га зашто то ради, рекла му да је стар, он скренуо у шљивике, и даље нисам веровала шта може да се деси.
Олга додаје да јој није веровао када му је открила да је невина, већ је ужасно почео да је вређа.
- Рекла сам му да нисам добро, да сам невина. Он ми је тада рекао: 'Ти си српска к*рва која је дошла да се је*е са Шиптарима, знам ја такве као ти'. Говорила сам му да имам фамилију овде, да ми је мама Македонка. Паркирао се, ја покушала да узмем телефон, не знам ни кога бих позвала... Он ме је ударио и рекао: 'Хоћеш да те бијем, па да уживамо или да ми се не правиш фина и да уживамо?'. Све је почело да ми се меша. Питала сам бар да стави кондом, рекао је:'Наравно да ћу са к*рвама као што си ти да ставим кондом'. Повукао ме је на себе и бол. Осетила сам бол јаку, само сам размишљала, чувала сам то, сањала сам о неком принцу - открила је у исповести на Хyпе телевизији.
После тога је пожелела да се убије, прва помисао јој је била да се баци под камион, али се уплашила Бога, вера је била њен спас.
- Вратила сам се у стан. Један човек ми је стао и повезао ме до Скопља. Прошли смо поред града где живи породица моје маме. Хтела да да одем код њих, да им кажем шта ми се десило. Али, мислила сам да бих се осетила као неуспела фигура пред вајарем. Кривила сам себе. Али, ово није најгоре, оно што ми се после десило ми је направило највећу рупу на души.
Комшиница јој је заправо била највећи непријатељ, а Олга није могла ни да наслути шта је била у стању да уради.
- Кренула сам по цигарете следеће јутро, јер ми је она рекла да је ту. Требало је да причамо, међутим створио се Лукин ауто, неки човек је био позади, који ме је повукао. Ништа није рекла, само је немо гледала. Тада сам повезала да ми је она то наместила. Али, није ми било јасно шта сад хоће од мене. Нисам желела поново да преживим исти пакао, покушала сам да се удавим упаљачем. Опет смо стигли у ону кафану, а ја сам само желела да ме нема. Све ме је болело од претгодног дана. Е, ту почиње моја вера у Бога. Ја сам већ заказала прегледе код неуролога, јер нисам била добро. Видим неки доњи веш на кревету. Чујем неког човека, за које мислим да је Бугарин, због акцента и полако почиње све да ми се љуља.
Тада је само молила Бога да јој помогне и сматра да се тада неко чудо и десило.
- Само сам чула неке гласове, мислили су да ме је неко надрогирао, и ја сам мислила, јер нисам могла да се померим. Као да сам била у неком сну. Знала сам да се нешто дешавало, али се не сећам скоро ничега. Јер, да се сећам, ја не бих била данас жива. Пробудила сам се у неком подруму сва мокра и изубијана, прљава. Више њих ме је силовало. Ја то ништа нисам осетила.
БОНУС ВИДЕО:
