"Гледам ову данашњу децу, нарочито ове који студирају, и видим да од своје куће имају много штете. Иако су то добра деца, неспособни су. Не мисле, неосетљиви су. Родитељи су ти који их кваре.
Родитељи који су прошли кроз тешке године не желе да данас њихова деца оскудевају ни у чему. Због тога не развијају код деце усрдност, како би она била срећна и када оскудевају. Наравно, то раде са добром помишљу и нису свесни последица.
Лишавати себе нечега тако да то деца не примете, то је непримерено. Али помоћи им да изграде монашку свест, и да се сама радују када су за нешто ускраћена, то је веома добро. Међутим, том својом добротом, том неразумном добротом, родитељи од њих праве неспособњаковиће. Све им дају у руке, чак и воду, услужују их како би они само учили и не би губили време.
То је разлог због кога данас младићи и девојке постају неспособни. Тако та деца, и онда када не уче, желе да све добију на руке. Зло почиње од мајки. “Ти дете моје само да учиш. Ја ћу чарапе да ти донесем, ноге ћу да ти перем. Узми колач, узми кафу”! И деца никад неће разумети колико је уморна мајка која им све то доноси и колику жртву подноси, јер се сами не труде.
Онда наступа следеће: Тањир за једнократну употребу, одело за једнократну употребу, једу пице, а не знају ни да их ставе на папир! Тако постају сасвим неспособни људи. Умарају се од живота: Ако им се пертла одвеже, кажу: “Мама, вежи ми пертле!” Таква деца да касније постану - вредна? Они касније нису ни за брак ни за монаштво, ни за шта! Управо због тога кажем мајкама: “Не дајте деци да стално уче. Читају, читају па им дотужи. Нека направе петнаест минута или пола сата паузе, да обаве и неки послић у кући, да се мало помуче”, закључио је својевремно.
(Одломак из књиге “Чувајте душу”)