Радња се дешава у позоришту где се током представе дешава убиство или самоубиство, а истражује га, у стилу Агате Кристи, инспекторка Шорга коју тумачи Милица Јаневски. Чињеница да игра у многим филмовима и серијама који су премијеру имали последњих месеци издваја је као једну од траженијих глумица код нас.
Фото: АТА имагес
"Кожа", "Недеља", "Тома", "Покидан", "Деца зла", "Пад", "Бунар", "Усековање"... само су део остварења у којима је показала део свог карактера и талента. Склона томе да се увек покаже другачијом, онако како то лик диктира, интригира и поставља питање ко је приватно Милица Јаневски.
Пре глуме бавила се спортом, има два црна појаса у каратеу и воли да слика. Детињство и сазревање нудили су јој и друге опције, али је она била одлучна у томе да постане глумица.
- Још су васпитачице у одбаништу препознале мој дар за јавни наступ. У основној сам кренула у школицу глуме Катарине Вићентијевић, чувене Зазе, а потом похађала и драмски студио Ваљевске гимназије. Касније сам се паралелно спремала и за ДИФ и глуму. Међутим, када сам на сусретима гимназија у Крагујевцу током наше представе "Галеб" који ће ми касније обележити и живот и каријеру, играла главну улогу Кадину, толико сам ушла у текст да су ми кренуле сузе. Због тог интензивног осећаја у стомаку схватила сам да желим да будем глумица, да се на сцени осећам слободно и снажно јер ту мој глас нешто значи. Од спорта нисам одустала већ и данас уђем у кимоно и одем код тате у салу да се ваљам с децом по струњачама - открила је Милица у разговору за ТВ Екран и додала да академију ипак није одмах уписала.
Фото: АТА имагес
- Та 2005. је била значајна за мене. Након неуспеха на пријемном у Београду вратила сам се у Ваљево као једина од целе генерације која није уписала факултет. Мама ме је питала да ли хоћу да идем на приватни, али ја сам била одлучна да нећу одустати од академије док ме не убеде да нисам за ово. Сутрадан сам се запослила у једном кафићу да перем чаше и имам свој џепарац. Из перспективе шанка гледала сам људе као врсту позоришне представе и бавила се њиховом психологијом. Следеће године покушала сам поново. Професорка Јасна Ђуричић ми је много година касније открила да је, чим сам ушла на врата, знала да ће ме примити. Били смо јој прва класа, била је врло пожртвована и захвална сам јој на томе.
Да није прихватила улогу у једном студентском филму, питање је где би данас била.
- Када сам прешла у Београд није било посла. Грцала сам у томе да ли ћу моћи да платим кирију, а нисам хтела да оптерећујем родитеље. Једног дана позвао ме је колега из Бањалуке и предложио да помогнем његовој другарици која снима студентски филм. Помислила сам како је боље да радим нешто па макар и за џабе, него да седим код куће.
Управо јој је ова отворила следећа врата јер је шест месеци касније добила позив да оде на кастинг за серију "Кости" у Бањалуку. Испоставило се да је студенткиња код које је Милица играла показала редитељу Саши Хајдуковићу свој филм, али и да њена мама држи ту продукцију. Од тада, овој глумици телефон није престао да звони.
У свим ролама које је до сада добијала редитељи су је видели као снажну жену. А да ли је приватно таква...
Фото: АТА имагес
- Чињеница је да својим хабитусом, физичком и духовном снагом, али и васпитањем, одајем утисак стабилне жене. При том имам и дубоки глас који доприноси озбиљности, а редитељи знају да сам и мајстор џудоа и каратеа и физички изузетно спремна. Али, то је и питање дугогодишњег рада на себи, осећаја стамености, а опет и изузетне осетљивости. Претпостављам да ми се у тој комбинацији и верује.
Корене свог успеха ов драмска уметница везује и за своју породицу.
- Рођена сам 1986, неколико година пред рат на нашим просторима. Телевизија је служила за те стравичне вести. Али, у мојој породици никада није постојала фасцинација јавним личностима већ се водило рачуна о смисли, памети и вештинама које поседујеш. Брат и ја смо се бавили спортом што нас је сачувало. Јер, да нисам била у сали пет дана у недељи уз оца који је тренер, брата, а често и маму која нас је пратила на тренинзима и такмичењима, не бих имала спортски дух који ме и данас држи на земљи. Тата каже да је џудо најприближнији животу. Кад те отресе о земљу мораш да устанеш. Сваки пут када паднеш моментално схватиш да си се негде погрешио па устанеш и идеш даље - искрено је открила и додала када јој је то највише помогло.
- У тренуцима када није било посла. Мислила сам да никада нећу снимати, да ћу вечно бити позоришна глумица. Онда је дошло до замене. Сада имам једну представу на репертоару, и много снимам. Али, пуштала сам се у живот да видим куда ће да ме води и веровала у себе да имам шта да понудим. Данас нема већег комплимента него кад ме неко од публике сретне на улици и захвали ми се за нешто што сам кроз улогу урадила.
Фото: АТА имагес
Милица је рођена у Ваљеву, граду који је изнедрио многе уметнике, али је ипак погађа једна чињеница.
- Драго ми је да је у смислу талентованих људи то плодоносан град, али је страшно да Ваљево педесет и нешто година нема професионално позориште. Штета због могућности да клинци науче шта значи ићи у позориште.
На крају, открила је да ли се као неко ко има два црна појаса, ипак нечега плаши.
- Како не! Не подносим зубарску столицу, иако ме је одхранила и одшколовала, и хвала мами стоматологу на томе. (Смех) Моја хиперсензитивност чини да се плашим неких ситница, али када је ванредно стање у мени се јави борачки мод и тада, хладна као шприцер, палим све моторе.
БОНУС ВИДЕО:
