Radnja se dešava u pozorištu gde se tokom predstave dešava ubistvo ili samoubistvo, a istražuje ga, u stilu Agate Kristi, inspektorka Šorga koju tumači Milica Janevski. Činjenica da igra u mnogim filmovima i serijama koji su premijeru imali poslednjih meseci izdvaja je kao jednu od traženijih glumica kod nas.
Foto: ATA images
"Koža", "Nedelja", "Toma", "Pokidan", "Deca zla", "Pad", "Bunar", "Usekovanje"... samo su deo ostvarenja u kojima je pokazala deo svog karaktera i talenta. Sklona tome da se uvek pokaže drugačijom, onako kako to lik diktira, intrigira i postavlja pitanje ko je privatno Milica Janevski.
Pre glume bavila se sportom, ima dva crna pojasa u karateu i voli da slika. Detinjstvo i sazrevanje nudili su joj i druge opcije, ali je ona bila odlučna u tome da postane glumica.
- Još su vaspitačice u odbaništu prepoznale moj dar za javni nastup. U osnovnoj sam krenula u školicu glume Katarine Vićentijević, čuvene Zaze, a potom pohađala i dramski studio Valjevske gimnazije. Kasnije sam se paralelno spremala i za DIF i glumu. Međutim, kada sam na susretima gimnazija u Kragujevcu tokom naše predstave "Galeb" koji će mi kasnije obeležiti i život i karijeru, igrala glavnu ulogu Kadinu, toliko sam ušla u tekst da su mi krenule suze. Zbog tog intenzivnog osećaja u stomaku shvatila sam da želim da budem glumica, da se na sceni osećam slobodno i snažno jer tu moj glas nešto znači. Od sporta nisam odustala već i danas uđem u kimono i odem kod tate u salu da se valjam s decom po strunjačama - otkrila je Milica u razgovoru za TV Ekran i dodala da akademiju ipak nije odmah upisala.
Foto: ATA images
- Ta 2005. je bila značajna za mene. Nakon neuspeha na prijemnom u Beogradu vratila sam se u Valjevo kao jedina od cele generacije koja nije upisala fakultet. Mama me je pitala da li hoću da idem na privatni, ali ja sam bila odlučna da neću odustati od akademije dok me ne ubede da nisam za ovo. Sutradan sam se zaposlila u jednom kafiću da perem čaše i imam svoj džeparac. Iz perspektive šanka gledala sam ljude kao vrstu pozorišne predstave i bavila se njihovom psihologijom. Sledeće godine pokušala sam ponovo. Profesorka Jasna Đuričić mi je mnogo godina kasnije otkrila da je, čim sam ušla na vrata, znala da će me primiti. Bili smo joj prva klasa, bila je vrlo požrtvovana i zahvalna sam joj na tome.
Da nije prihvatila ulogu u jednom studentskom filmu, pitanje je gde bi danas bila.
- Kada sam prešla u Beograd nije bilo posla. Grcala sam u tome da li ću moći da platim kiriju, a nisam htela da opterećujem roditelje. Jednog dana pozvao me je kolega iz Banjaluke i predložio da pomognem njegovoj drugarici koja snima studentski film. Pomislila sam kako je bolje da radim nešto pa makar i za džabe, nego da sedim kod kuće.
Upravo joj je ova otvorila sledeća vrata jer je šest meseci kasnije dobila poziv da ode na kasting za seriju "Kosti" u Banjaluku. Ispostavilo se da je studentkinja kod koje je Milica igrala pokazala reditelju Saši Hajdukoviću svoj film, ali i da njena mama drži tu produkciju. Od tada, ovoj glumici telefon nije prestao da zvoni.
U svim rolama koje je do sada dobijala reditelji su je videli kao snažnu ženu. A da li je privatno takva...
Foto: ATA images
- Činjenica je da svojim habitusom, fizičkom i duhovnom snagom, ali i vaspitanjem, odajem utisak stabilne žene. Pri tom imam i duboki glas koji doprinosi ozbiljnosti, a reditelji znaju da sam i majstor džudoa i karatea i fizički izuzetno spremna. Ali, to je i pitanje dugogodišnjeg rada na sebi, osećaja stamenosti, a opet i izuzetne osetljivosti. Pretpostavljam da mi se u toj kombinaciji i veruje.
Korene svog uspeha ov dramska umetnica vezuje i za svoju porodicu.
- Rođena sam 1986, nekoliko godina pred rat na našim prostorima. Televizija je služila za te stravične vesti. Ali, u mojoj porodici nikada nije postojala fascinacija javnim ličnostima već se vodilo računa o smisli, pameti i veštinama koje poseduješ. Brat i ja smo se bavili sportom što nas je sačuvalo. Jer, da nisam bila u sali pet dana u nedelji uz oca koji je trener, brata, a često i mamu koja nas je pratila na treninzima i takmičenjima, ne bih imala sportski duh koji me i danas drži na zemlji. Tata kaže da je džudo najpribližniji životu. Kad te otrese o zemlju moraš da ustaneš. Svaki put kada padneš momentalno shvatiš da si se negde pogrešio pa ustaneš i ideš dalje - iskreno je otkrila i dodala kada joj je to najviše pomoglo.
- U trenucima kada nije bilo posla. Mislila sam da nikada neću snimati, da ću večno biti pozorišna glumica. Onda je došlo do zamene. Sada imam jednu predstavu na repertoaru, i mnogo snimam. Ali, puštala sam se u život da vidim kuda će da me vodi i verovala u sebe da imam šta da ponudim. Danas nema većeg komplimenta nego kad me neko od publike sretne na ulici i zahvali mi se za nešto što sam kroz ulogu uradila.
Foto: ATA images
Milica je rođena u Valjevu, gradu koji je iznedrio mnoge umetnike, ali je ipak pogađa jedna činjenica.
- Drago mi je da je u smislu talentovanih ljudi to plodonosan grad, ali je strašno da Valjevo pedeset i nešto godina nema profesionalno pozorište. Šteta zbog mogućnosti da klinci nauče šta znači ići u pozorište.
Na kraju, otkrila je da li se kao neko ko ima dva crna pojasa, ipak nečega plaši.
- Kako ne! Ne podnosim zubarsku stolicu, iako me je odhranila i odškolovala, i hvala mami stomatologu na tome. (Smeh) Moja hipersenzitivnost čini da se plašim nekih sitnica, ali kada je vanredno stanje u meni se javi borački mod i tada, hladna kao špricer, palim sve motore.
BONUS VIDEO:
