Данас је три године од смрти Ђорђа Балашевића, познатијег као панонског морнара, 19. фебруара је завладала тишина и неверица у многим срцима.
Овај датум ће многи памтити као велики губитак за уметност. Отишао је један песник и музичар чији стихови не могу да се понове.
Ђоле је последње дане провео у болничкој соби. Био је заражен корона вирусом. Оливера Балашевић, жена коју је волео цео живот и којој је посветио своје песме, која му је родила децу је описала како је изгледао њихов последњи сусрет. Према њеним речима, ништа није указивало на крај.
Фото: Н. Фифић
- Обилазећи око зграде, наишла сам на једну познаницу и питала сам је зна ли отприлике где је његова соба и где је његов прозор. Рекла ми је да је у приземљу и одвела ме иза. Наравно да смо се видели. Само ми је пружио руку и поздравио ме на идентичан начин, као да ништа ту нема фатално. Да нема растанка. И тако је то наша прича с прозором. Сматрам да је заувек оставио један прозор преко којег комуницирамо и данас. Ја сам му махала и показивала да буде јак и чврст. Позивала га, као што је он мене звао да изађем из студенског дома. За њега би то сигурно била нека нова песма којом би расплакао прво мене, па онда и генерације и генерације - испричала је својевремено Оливера током гостовања у једној телевизијској емисији.
Балашевић је оставио и последње писмо у коме је дао инструкције за породицу:
-То је наша ствар о којој смо изабрали да не говоримо, али мислим да је добар тренутак да испричам. Пошто је тата на живот гледао с тако пуно хумора, где те у једној реченици расплаче, а у другој те насмеје исто до суза, он је претпрошлог новембра, кога смо се сви страшно бојали због "Дрвене песме" ("снио сам сандук, црни, сребром окован, новембар, измаглица и квартет драгих лица, малени чун насред луке покисле да ме у вечност отисне..."), написао једно писмо, мејл, свима нама. Без обзира на то што смо се виђали сваки дан, дружили и чули телефоном, мислим да је претпостављао да је ово нешто боље што треба да нам остави записано. И страшно ме је нервирало кад је то написао, јер је звучало као нешто шта би сви ми требало да радимо кад он више не буде ту. То није био списак захтева, јер он није био човек који је било шта захтевао, то је нешто као Киплингова песма "Ако" - објаснила је Ђолетова ћерка Беба.
- Није писано у стиху, али је за мене сигурно једна од најлепших ствари које је икад написао и која никада неће бити објављена, јер је то између њега и нас. Он је у том писму, поред свих осталих ствари на које нас упућује, рекао како да се односимо према његовом ауторству, према оном што ће нас дочекати кад измиле мишеви из боце, кад се појаве бадавани да мудрују, а и према овоме што се баш ових дана дешава - плотун бљувотина на породицу. И на то нас је припремио. Нећу цитирати ниједну његову реченицу, али и то је рекао. Ми само спроводимо оно што је желео човек који је нама у животу испунио све жеље, ми њему сад испуњавамо, као што смо и док је био ту.
Ђорђе Балашевић ће заувек бити упамћен по песмама које се у свакој прилици радо слушају - "Рингишпил", "Девојка са чардаш ногама", "Свирајте ми јесен стиже дуњо моја", "Не ломите ми багрење" и многим другим.
(Република)
БОНУС ВИДЕО:
