После 15 година сте поново партнер са Иваном Босиљчићем. После “Рањеног орла” и “Непобедивог срца” ускоро ћемо имати прилике да вас гледамо у “Јоргованима“. Како је било радити на овом пројекту?
- Задовољство је било радити на овом филму. Добра прича, добра подела и одличан млади редитељ Синиша Цветић. Било је лепо срести се са младим снагама, ту превасходно мислим на тандем - талентовани редитељи и талентовани сценариста.
Фото: АТА имагес Јутјуб принтскрин/Adria Film
Често сте Иван и Ви проглашавани највољенијим телевизијским паром. Да ли очекујете да ће то бити случај и са овим филмом?
- Хвала публици која цени Иванов и мој рад и која воли да нас гледа како у филму, тако и на ТВ екрану. Иван и ја смо сада већ много пута сарађивали, али нисам ни слутила да је прошло 15 година од последњег филма. Верујем да ће ова надасве оригинална прича привући публику у биоскопе, јер заиста после дужег времена имамо, чини ми се, омиљен жанр на великом платну.
Прочитајте још
За један филм осим доброг сценарија је потребно да се поклопе и енергије партнера. Колико је то битно. Какав је Босиљчић као партнер?
- Атмосфера на овом филму је од првог дана била фантастична. То је свакако веома утицало на наш комплетан доживљај овог пројекта. Босиљчић је инспиративан партнер, а нама је овде као колегама било изазовно да се не поновимо, да донесемо неке другације ликове, да публику изненадимо. Заиста верујем да смо успели. Морала бих да поменем и друге колеге у филму, са којима је такође било предивно радити, посебно младе наде Павла Ченерикића и Јану Бјелицу.
Фото: Јутјуб принтскрин/Adria Film/ Centar film
Светла рефлектора, популарност, слава. Нешто што је са чим се сурећу Иванов и ваш лик. То вам је познато и у приватном животу. Колико вам некада то руши интиму и да ли сте некада пожелели да нисте толико популарни?
- Када говоримо о филму, ту се преплићу разне емоције. Публика вас обожава, вас, ваше улоге, слику о вама, а када се погасе рефлектори настају проблеми, они животни кроз које пролази сваки човек. У филму се дешава баш једна јака и специфична ситуација, тако да су и реакције ликова просто суровије и духовитије. Јавна препознатљивост је саставни део нашег посла и није нешто о чему посебно размишљам. Драго ми је да публика препознаје и осећа ликове које тумачим, како на филму, тако и у позоришту, и то је оно што ме испуњава и професионално инспирише.
Поред глумачког, познајемо вас и као и веома музички талентовану, а Ваше вокалне способности ћемо имати прилике да чујемо и у “Јорговану“. Колико вам је музика важна и да ли сте песму Весне Змијанац посебно спремали?
- Дивно је када на неком пројекту постоји спој другачијих уметноси. То вас додатно инспирише. Знам да можда звучи невероватно, али та последња сцена у којој и Иван и ја певамо чувену песму “Кад замиришу јорговани”, је снимљена “из прве”. План продуцента је био да после у студију снимимо накнадно, али цела екипа је некако била занесена том сценом, тако да није било потребе за накнадним наховањем. Музика, баш као и глума, је уметност која инспирише, буди оне најлепше емоције, и увек је била део мене.
Фото: АТА имагес
На друштвеним мрежама се појавио и инсерт где сте и опсовали, па су се многи изненадили и рекли да им је било симпатично да вас чују јер сте одмерени и увек сталожени. Да ли приватном животу умете да реагујете бурно?
- То је управо оно што сам вам рекла на почетку - у овом фиму нам је било посебно занимљиво да нас публика види другачијим, да изненадимо, да нисмо онај Иван и Боба на које је публика навикла у тандему, а да нам опет гледаоци верују. Трудим се да приватно увек нађем баланс, да ме ситуације не доводе у реакције којима нисам склона и које ми нису блиске. Зато су ми овакве темпераметне улоге, које су некако “на ивици” додатно мотивишуће. Ипак, драго ми је да сам публици у тој сцени “симпатична“ као што сте рекли, и да ће ме кроз овај фим упознати на неки потпуно нов начин.
Многи глумци прилико спремања улоге, користе детаље из свог личног искуства. Која је то копча која повезује ваш лик из “Јоргована“ и вас приватно?
Фото: АТА имагес
- Мислим да је то више нека флоскула. Када спремамо улогу, када траје тај дивни креативни процес грађења лика, није то пуко копирање неких ситуација које су се вама десиле, већ управо супротно – то је процес имагинације како би се осећали или реаговали у ситуацијама које вам се никада нису десиле. У овом филму ја играм глумицу, и то је можда једина “копча”, јер су све остале околности потпуно другачије.
(Гранд)
БОНУС ВИДЕО:
