Posle 15 godina ste ponovo partner sa Ivanom Bosiljčićem. Posle “Ranjenog orla” i “Nepobedivog srca” uskoro ćemo imati prilike da vas gledamo u “Jorgovanima“. Kako je bilo raditi na ovom projektu?
- Zadovoljstvo je bilo raditi na ovom filmu. Dobra priča, dobra podela i odličan mladi reditelj Siniša Cvetić. Bilo je lepo sresti se sa mladim snagama, tu prevashodno mislim na tandem - talentovani reditelji i talentovani scenarista.
Foto: ATA images Jutjub printskrin/Adria Film
Često ste Ivan i Vi proglašavani najvoljenijim televizijskim parom. Da li očekujete da će to biti slučaj i sa ovim filmom?
- Hvala publici koja ceni Ivanov i moj rad i koja voli da nas gleda kako u filmu, tako i na TV ekranu. Ivan i ja smo sada već mnogo puta sarađivali, ali nisam ni slutila da je prošlo 15 godina od poslednjeg filma. Verujem da će ova nadasve originalna priča privući publiku u bioskope, jer zaista posle dužeg vremena imamo, čini mi se, omiljen žanr na velikom platnu.
Pročitajte još
Za jedan film osim dobrog scenarija je potrebno da se poklope i energije partnera. Koliko je to bitno. Kakav je Bosiljčić kao partner?
- Atmosfera na ovom filmu je od prvog dana bila fantastična. To je svakako veoma uticalo na naš kompletan doživljaj ovog projekta. Bosiljčić je inspirativan partner, a nama je ovde kao kolegama bilo izazovno da se ne ponovimo, da donesemo neke drugacije likove, da publiku iznenadimo. Zaista verujem da smo uspeli. Morala bih da pomenem i druge kolege u filmu, sa kojima je takođe bilo predivno raditi, posebno mlade nade Pavla Čenerikića i Janu Bjelicu.
Foto: Jutjub printskrin/Adria Film/ Centar film
Svetla reflektora, popularnost, slava. Nešto što je sa čim se sureću Ivanov i vaš lik. To vam je poznato i u privatnom životu. Koliko vam nekada to ruši intimu i da li ste nekada poželeli da niste toliko popularni?
- Kada govorimo o filmu, tu se prepliću razne emocije. Publika vas obožava, vas, vaše uloge, sliku o vama, a kada se pogase reflektori nastaju problemi, oni životni kroz koje prolazi svaki čovek. U filmu se dešava baš jedna jaka i specifična situacija, tako da su i reakcije likova prosto surovije i duhovitije. Javna prepoznatljivost je sastavni deo našeg posla i nije nešto o čemu posebno razmišljam. Drago mi je da publika prepoznaje i oseća likove koje tumačim, kako na filmu, tako i u pozorištu, i to je ono što me ispunjava i profesionalno inspiriše.
Pored glumačkog, poznajemo vas i kao i veoma muzički talentovanu, a Vaše vokalne sposobnosti ćemo imati prilike da čujemo i u “Jorgovanu“. Koliko vam je muzika važna i da li ste pesmu Vesne Zmijanac posebno spremali?
- Divno je kada na nekom projektu postoji spoj drugačijih umetnosi. To vas dodatno inspiriše. Znam da možda zvuči neverovatno, ali ta poslednja scena u kojoj i Ivan i ja pevamo čuvenu pesmu “Kad zamirišu jorgovani”, je snimljena “iz prve”. Plan producenta je bio da posle u studiju snimimo naknadno, ali cela ekipa je nekako bila zanesena tom scenom, tako da nije bilo potrebe za naknadnim nahovanjem. Muzika, baš kao i gluma, je umetnost koja inspiriše, budi one najlepše emocije, i uvek je bila deo mene.
Foto: ATA images
Na društvenim mrežama se pojavio i insert gde ste i opsovali, pa su se mnogi iznenadili i rekli da im je bilo simpatično da vas čuju jer ste odmereni i uvek staloženi. Da li privatnom životu umete da reagujete burno?
- To je upravo ono što sam vam rekla na početku - u ovom fimu nam je bilo posebno zanimljivo da nas publika vidi drugačijim, da iznenadimo, da nismo onaj Ivan i Boba na koje je publika navikla u tandemu, a da nam opet gledaoci veruju. Trudim se da privatno uvek nađem balans, da me situacije ne dovode u reakcije kojima nisam sklona i koje mi nisu bliske. Zato su mi ovakve temperametne uloge, koje su nekako “na ivici” dodatno motivišuće. Ipak, drago mi je da sam publici u toj sceni “simpatična“ kao što ste rekli, i da će me kroz ovaj fim upoznati na neki potpuno nov način.
Mnogi glumci priliko spremanja uloge, koriste detalje iz svog ličnog iskustva. Koja je to kopča koja povezuje vaš lik iz “Jorgovana“ i vas privatno?
Foto: ATA images
- Mislim da je to više neka floskula. Kada spremamo ulogu, kada traje taj divni kreativni proces građenja lika, nije to puko kopiranje nekih situacija koje su se vama desile, već upravo suprotno – to je proces imaginacije kako bi se osećali ili reagovali u situacijama koje vam se nikada nisu desile. U ovom filmu ja igram glumicu, i to je možda jedina “kopča”, jer su sve ostale okolnosti potpuno drugačije.
(Grand)
BONUS VIDEO:
