Породици је било јасно од рођења Зорана Ђинђића да се ради о посебном детету које се разликовало од већине своје генерације и по размишљању и по понашању. Са сестром Горданом Ђинђић Филиповић имао је невероватно близак однос, те упркос бројним обавезама које су дошле са позицијом премијера Србије, увек је имао времена за њихове дуге разговоре.
Иако им се живот због рата мењао више пута, своје корене нису заборављали, а једно другом су били велики ослонац и ветар у леђа. Када је убијен, Гордани је део душе заувек нестао.
- Ђинђићи су, душо, пореклом с Косова, ја - Босанка из Шамца. Мој супруг Драго био је војно лице, пензионисан у чину пуковника Југословенске народне армије. У Шамцу смо се упознали и венчали. Тамо су рођени Гордана и Зоран. Зоран је основну школу завршио у Шамцу, а два разреда гимназије у Травнику. Лепо смо живели, сложно: Срби, Хрвати, муслимани... Сви! Никад се нисмо делили. Тај проклети рат! Гордана је матурирала у Травнику, а онда је, кад смо се доселили у Београд, уписала медицину, па специјализирала. Често смо се селили. Негде 1967. године смо се доселили у Београд, чини ми се - причала је Зоранова и Горданина мајка, објашњавајући како су живели у Босни пре сукоба. Није могла ни да замисли да ће једнога дана и њен син трагично настрадати.
Фото: А. Станковић
Када је Мила видела свог наследника како непомично лежи на болничком кревету тог 12.3.2003. године није дозволила лекарима да јој ублаже бол лековима за смирење
Прочитајте још
- Ушла сам у ону ледену салу у којој је лежао Зоран. Његова лепа глава... Очи затворене... Леп, а доле... Груди распукле... Срце му је било просуто на све стране... Стајала сам поред њега, грлила га, кукала... Поново су покушали да ми дају нешто за смирење. Нисам хтела - објашњавала је Зоранова мајка у интервуу за "Њузвик" и додала:
- Нисам хтела да дозволим да ми умањују бол. „Нека боли!“, викала сам. „Побогу, убили су ми сина!“ Лежао је тако... Миран, чистог лица. Био ми је сав живот... Имам ја и Гордану, тачно је, али је Зоран био мој живот. Ружица је већ била код Зорана, пре мене. Кад сам изашла из сале, видела сам да разговара с Мијатом, доктором. После је отишла до прозора, гледала доле како се људи окупљају. Како може, помислила сам. Одоздо су вребали фото-репортери. Онда сам отишла...Код Ружице, у њихов стан. Плакала сам. Видела сам да су некима засметале моје сузе. Желела сам да вриштим јер сам знала кога сам изгубила.
Фото: Профимедиа
Признала је да је срце боли и за ћерком Горданом.
- Жао ми је само што је себе понизио, што је дозволио да тако оде, да га убију... Нека му је лака црна земља... То како су га убили, то је најгори злочин! Бедни, мали, неписмени људи! Убити такво чудо! Срце ме боли за овом мојом Горданом, црћи ће од туге. Ја сам јача, мајка сам, све издржим...
Брат и сестра Зоран и Гордана Ђинђић рођени су у Босанском Шамцу. Са родитељима су се крајем шездесетих година преселили у Београд, али њихова веза са Босном никада није прекинута. Пријатељи и успомене на сретно и безбрижно детињство представљали су нит која их је везивала за земљу у којој су рођени.
- Ми смо у Травник дошли да живимо 1962, а одселили смо се 1969. године. Последњи пут у Травнику сам била 1989. на обележавању двадесет година матуре. Себе сада не посматрам као Гордану која је овде завршила гимназију, већ особу која је провела најлепше дане са својим братом. Свака улица ме овде подсећа на наш заједнички живот. На наш одлазак у школу, шетње до Плавих вода, места где смо се сви кретали. Зоран је овде завршио два разреда гимназије. Био је јако немиран, жив, покретан - открила је Гордана Ђинђић Филиповић у својој исповести из 2013. године за "Слободну Босну".
Фото: З. Јовановић Мачак
Истакла је да је од малих ногу показивао да је напреднији од осталих вршњака.
- Осим што је био одличан ђак, стизао је све, да се бави шах клубом, каратеом и девојкама. Његовим несташлуцима није било краја. Сећам се како смо у Поповском врту брали зелене резделије (дивље шљиве) и од њих добијали херпесе на уснама. Онда смо од маме добијали батине, јер нас је упозоравала да не смемо да дирамо туђе, међутим, Зоран се није издвајао из друштва. Он се у Травнику скијао низ насип куда је пролазила пруга иза зграде у којој смо живели. Била сам у стану у којем смо живели. Налази се на трећем спарту у згради стотинак метара од гимназије, у близини католичке цркве. Имам фотографију где се спушта на тим прављеним дрвеним скијама. Ја их имам код куће, као и његову гитару на којој свирао у Травнику. Одлучила сам да их дам у Архив Србије, где постоји поставка његових личних ствари - рекла је тада Гордана.
На почетку гимназије први пут се и заљубио.
- Зоран је необично волео Травник. Имао је своје друштво с којим је све време контактирао. У првом разреду гимназије имао је и прву љубав, звала се Душка. Када је био премијер Србије, до њега се тешко долазило. Једном приликом у Београд су дошли његови травнички школски другови. Обезбеђење у Влади Србије их није пустило, јер нису били најављени. Међутим, они су се досетили и послалили му заједничку фотографију. Одмах је прекинуо важан састанак и потрчао да се види с њима - каже Ђинђићева сестра, па наставља:
- Необично је волео Босну. Подсећала га је на леп период његовог живота. Београд је велеград у коме нема те опуштености и безбрижности. Наш отац је био војно лице и ми смо у том духу васпитани. Никада нисмо гледали на националност наших пријатеља. Зоран је у души био Југословен, као што сам и ја била и остала Југословенка и не могу никако да се помирим с тим да међу народима постоје разлике које треба да их деле. Какав је ко, све зависи од човека, а не да ли је Муслиман, Србин или Хрват - наводи она.
За Зорана је била изузетно везана. И поред његових великих обавеза, редовно су се чули телефоном и дуго разговарали.
- Били смо јако везани. На Новом гробљу, где је Зоран сахрањен, пришла ми је једна млађа жена и казала: 'Знате имам и ја млађег брата, њему када би се нешто десило, ја не бих остала жива'. Ја сам је упитала: 'Који је ваш предлог? Шта да ја радим?' Најтеже је живети с тим! Заправо, теже је живети с тим него не живети уопште. Јер једноставно, све ме подсећа на њега. Он је мој једини брат и откако знам за себе, знам за њега. Мој муж нема брата, нити сестру. Ружица, Зоранова супруга, такође, нема никога, само смо ми у породици имали једно друго. Када преживите овакву трагедију, онда више никада нисте исти. Дела душе више немате. Научила сам да живот живим с тим да га више нема. Много је тешко да то изговорим. Мајка се труди да мени не покаже ту своју патњу. Мислим да је она много јача од мене. Али када останемо саме, знамо како нам је - отворила је тада душу Гордана, која се у последње време веома ретко појављује у медијима.
Гордана Филиповић, рођена Ђинђић (1950), завршила је медицински факултет и специјализирала медицину рада. После удаје за Филиповића, запошљава се у ваљевском „Крушику“ као лекар у радничком диспанзеру. Деведесетих отвара приватну ординацију, али због здравствених проблема убрзо одлази у пензију. У браку је добила три ћерке. Гордана је, од тренутка када јој је старији брат Зоран постао премијер Србије, често на улици доживљавала непријатне ситуације. Данас не воли да иступа у јавност, а овај брачни пар у Ваљеву, где живе дуги низ година, бије глас да су „честите душе“.
(Телеграф/Слободна Босна/Данас/Њузвик)
БОНУС ВИДЕО:
