Ненад је пре неко веће одржао представу у "Звездара Театру", где се тражила карта више. И док је публика уживала у сјајном перформансу глумца, међу публиком се нашла и госпођа која није испоштовала бонтон у позоришту, он није остао нем на оно што је видео у публици, па се обратио жени која се није придржавала основних правила понашања у установи културе.
Фото: Танјуг/Страхиња Аћимовић
Наиме, сада се на свом Фејсбук профилу огласила и српска позоришна глумица Весна Станковић, која је открила шта је све доживљавала док је глумила, а њене речи преносимо у целости:
- На сцени имам челичну концентрацију. Ретко ми се деси да ме нешто поремети и да не могу да наставим представу, иако играм у свим могућим неусловима. Већ годинама играм кабаретске представе, током којих публика једе, пије, пуши и то ми ништа не смета - почела је Станковићева, па наставила:
- Играла сам на летњој сцени, а поред је вашариште, рингишпил и хали-гали шоу, са продорним гласом најављивача... играла напољу, где се чопор деце пење на бину и отима микрофон... играла испред културног центра, где разуларени тинејџер намерно десетак минута турира мотор да би скренуо пажњу на себе... И у сали где је председник општине током целе представе слао и примао поруке... И пред децом, која су се гуркала, чупкала, смејуљила..
Прочитајте још
- Кад играм комедију, не марим ни кад звони телефон, ни кад се тај из публике јави, па гласно разговара... чак од тога направим штос током представе, па се сви забаве...
- Кад играм тешку драму, за коју ми треба пуна концентрација, током које ја распарам свој стомак и пред публиком истресем срце и црева и све унутрашње органе, тад ми је потребна пуна пажња...
- Тад ме боли кад неко једе док ја говорим како је стотине хиљада људи умирало од глади... кад зазвони телефон у тим моментима, осећам се као да неко зарива нож у мој огољени стомак, осећам физичку бол док покушавам да се саставим и наставим даље. Једном готово да нисам успела.
- У једном малом граду на југу, док сам изговарала неке од најпотреснијих делова представе, почели су да звоне телефони, један, други, седми, двадесети... непрестано, без милости... Жена у првом реду је два пута излазила да га угаси и кад се врати он опет звони и звони до бесмисла... И ја сам онако израњављена пала, посустала, села сам и почела да плачем, приватно, очајна, обезнађена, без икакве идеје како да наставим даље... ја плачем, публика ћути, телефони звоне и даље...
Фото: Петар Милошевић
- Након десетак минута успела сам да се приберем и завршим представу... данима ми је требало да се опоравим од те повреде. Е, тако телефони утичу на нас.
- И кад снимате док глумимо и сликате, такође је ужасно иритантно, ма колико ви мислили да ми вас не видимо... све видимо. Све.
(Пулсонлине)
БОНУС ВИДЕО:
