Након тога су се ређале нове роле, те је играла главне и веће споредне улоге у филмовима "Медаљон са три срца", "Право стање ствари", "Штићеник" и "Куда после кише" Владана Слијепчевића, "Три сата за љубав" Фадила Хаџића и "Бог је умро узалуд" Радивоја Ђукића.
Фото: РТС принтскрин
Велику медијску популарност донела јој је улога Олге у ТВ серији "Позориште у кући". поред глумачког ангажмана на платну и даскама које живот значе Станислава је радила и као водитељка програма за децу на Телевизији Београд.
- Жене у Загребу су се облачиле као ја, у Љубљани су се као ја чешљале, у Скопљу смејале као ја. Публика нас је све подједнако волела: камионџије су лепиле моје слике, а војници Лашине (Љиљане Лашић) - тада је изјавила Сташа Пешић.
Међутим, остаје питање "Ко је била Станислава Пешић када се угасе светла позорнице"?
Станислава је рођена у Гроцкој, отац Душан био је заменик јавног градског тужиоца, а мајка Вера професорка француског. Своје детињство и епизоде на Ташмајдану глумица је овако описала:
Прочитајте још
- Нисам била ни мирна ни повучена. Напротив, увек сам волела да се тучем. Организовала сам бокс мечеве и рвачка такмичења, из којих сам излазила као поражена страна. Уопште, детињство памтим по посекотинама и модрицама, завојима и фластерима - говорила је.
Важна личност у њеном детињству била је баба Деса из Зајечара, која је за њу била извор мудрости. О њој и тешком одрастању говорила је у својој књизи "Деветнаест друштвених игара".
- Татина плата била је мала и, за разлику од друге деце, ми нисмо имале да једемо мед, већ смо ужинале маст и хлеб. Улетиш у кућу, баба намаже маст на хлеб и трк напоље. Признале смо да нас је срамота што ми једемо маст, а друга деца мед.
Сутрадан, баба која се тешко кретала, дошла је до шеталишта и издалека, колико је грло носи, повикала: Весна, Мирјана, Сташа, ужина! Меда и ’леба! Појуриле смо као без душе, а баба нам је увалила топао хлеб у руке и рекла: Трчите док се не слојани, ником не дај да проба, једите брзо! А само је загрејала хлеб, маст се истопила и ми смо добиле ‘меда и хлеба’...
Глумачки почеци
Као тинејџерка је одлучила да се опроба као глумица, тако се пријавила на аудицију за омладинско позориште, коју је успешно прошла. Пред жиријем, који су чинили Љуба Тадић и Вера Белогрлић, рецитовала је "Спаљену песму" Јована Јовановића Змаја и монолог мајке која је убила сина из "Светог пламена” Сомерсета Мома.
Након аудиције Љуба Тадић ју је упитао: "Знаш ли ти, девојчице, нешто смешно?”, а она му је одговорила да не зна и заплакала. "И док сам плакала, он ми је набрајао наслове смешних песама, све дотле док нисам рекла да знам "Отац и син" Ђуре Јакшића. Муцала сам, погрешно наглашавала речи. Ипак, он је рекао: Браво, браво! Али та песма није смешна, него тужна! И за све то време ја сам јецала - говорила је Сташа Пешић.
Мајка тражила да је комисија обори
Поново је покушала да упише глуму и то у гимназији. Међутим, није знала да је њена мајка замолила комисију да је обори. Питали су је које се рибе гаје у Преспанском језеру, а када је одговорила да не зна, рекли су јој: "Ви желите да будете глумица, а не знате које рибе живе у Преспанском језеру!"
Опака болест и смрт
Станислава је оболела од рака 1992. године, а своју последњу улогу у драми "Дуго путовање у ноћ" храбро је одиграла у време када је већ била тешко болесна. Драмска уметница преминула је 1997. у 56. години живота, након што је изгубила борбу са опаком болешћу.
Станислава је иза себе оставила два сина - Перу и Ивана. Њен син Иван био је у петогодишњем браку са глумицом Вањом Ејдус са којом има ћерку.
Јован Ћирилов је записао тада о Сташи: "Намерно је гајила код себе неку врсту наивности, коју сам увек схватао као чистоту њеног погледа на свет. Из породице интелектуалаца понела је дубоку потребу да и сама буде високоцивилизована и да тежи да живи у цивилизованој средини. У томе, међутим, уопште није била ригидна. Спадала је у радосне личности. Таква је била у најлепшим годинама живота, а иста таква у годинама праштања од живота."
Опроштајна писма
Последње године живота, током борбе са опаком болешћу, остале су записане у њеном дневнику, преточеном у књигу "Деветнаест друштвених игара" која је објављена неколико месеци пред њену смрт. У њој је описала своју потресну борбу са болешћу, страхове, надања, али и објавила писма која је у најтежим тренуцима слала својој деци.
