Nakon toga su se ređale nove role, te je igrala glavne i veće sporedne uloge u filmovima "Medaljon sa tri srca", "Pravo stanje stvari", "Štićenik" i "Kuda posle kiše" Vladana Slijepčevića, "Tri sata za ljubav" Fadila Hadžića i "Bog je umro uzalud" Radivoja Đukića.
Foto: RTS printskrin
Veliku medijsku popularnost donela joj je uloga Olge u TV seriji "Pozorište u kući". pored glumačkog angažmana na platnu i daskama koje život znače Stanislava je radila i kao voditeljka programa za decu na Televiziji Beograd.
- Žene u Zagrebu su se oblačile kao ja, u LJubljani su se kao ja češljale, u Skoplju smejale kao ja. Publika nas je sve podjednako volela: kamiondžije su lepile moje slike, a vojnici Lašine (LJiljane Lašić) - tada je izjavila Staša Pešić.
Međutim, ostaje pitanje "Ko je bila Stanislava Pešić kada se ugase svetla pozornice"?
Stanislava je rođena u Grockoj, otac Dušan bio je zamenik javnog gradskog tužioca, a majka Vera profesorka francuskog. Svoje detinjstvo i epizode na Tašmajdanu glumica je ovako opisala:
Pročitajte još
- Nisam bila ni mirna ni povučena. Naprotiv, uvek sam volela da se tučem. Organizovala sam boks mečeve i rvačka takmičenja, iz kojih sam izlazila kao poražena strana. Uopšte, detinjstvo pamtim po posekotinama i modricama, zavojima i flasterima - govorila je.
Važna ličnost u njenom detinjstvu bila je baba Desa iz Zaječara, koja je za nju bila izvor mudrosti. O njoj i teškom odrastanju govorila je u svojoj knjizi "Devetnaest društvenih igara".
- Tatina plata bila je mala i, za razliku od druge dece, mi nismo imale da jedemo med, već smo užinale mast i hleb. Uletiš u kuću, baba namaže mast na hleb i trk napolje. Priznale smo da nas je sramota što mi jedemo mast, a druga deca med.
Sutradan, baba koja se teško kretala, došla je do šetališta i izdaleka, koliko je grlo nosi, povikala: Vesna, Mirjana, Staša, užina! Meda i ’leba! Pojurile smo kao bez duše, a baba nam je uvalila topao hleb u ruke i rekla: Trčite dok se ne slojani, nikom ne daj da proba, jedite brzo! A samo je zagrejala hleb, mast se istopila i mi smo dobile ‘meda i hleba’...
Glumački počeci
Kao tinejdžerka je odlučila da se oproba kao glumica, tako se prijavila na audiciju za omladinsko pozorište, koju je uspešno prošla. Pred žirijem, koji su činili LJuba Tadić i Vera Belogrlić, recitovala je "Spaljenu pesmu" Jovana Jovanovića Zmaja i monolog majke koja je ubila sina iz "Svetog plamena” Somerseta Moma.
Nakon audicije LJuba Tadić ju je upitao: "Znaš li ti, devojčice, nešto smešno?”, a ona mu je odgovorila da ne zna i zaplakala. "I dok sam plakala, on mi je nabrajao naslove smešnih pesama, sve dotle dok nisam rekla da znam "Otac i sin" Đure Jakšića. Mucala sam, pogrešno naglašavala reči. Ipak, on je rekao: Bravo, bravo! Ali ta pesma nije smešna, nego tužna! I za sve to vreme ja sam jecala - govorila je Staša Pešić.
Majka tražila da je komisija obori
Ponovo je pokušala da upiše glumu i to u gimnaziji. Međutim, nije znala da je njena majka zamolila komisiju da je obori. Pitali su je koje se ribe gaje u Prespanskom jezeru, a kada je odgovorila da ne zna, rekli su joj: "Vi želite da budete glumica, a ne znate koje ribe žive u Prespanskom jezeru!"
Opaka bolest i smrt
Stanislava je obolela od raka 1992. godine, a svoju poslednju ulogu u drami "Dugo putovanje u noć" hrabro je odigrala u vreme kada je već bila teško bolesna. Dramska umetnica preminula je 1997. u 56. godini života, nakon što je izgubila borbu sa opakom bolešću.
Stanislava je iza sebe ostavila dva sina - Peru i Ivana. NJen sin Ivan bio je u petogodišnjem braku sa glumicom Vanjom Ejdus sa kojom ima ćerku.
Jovan Ćirilov je zapisao tada o Staši: "Namerno je gajila kod sebe neku vrstu naivnosti, koju sam uvek shvatao kao čistotu njenog pogleda na svet. Iz porodice intelektualaca ponela je duboku potrebu da i sama bude visokocivilizovana i da teži da živi u civilizovanoj sredini. U tome, međutim, uopšte nije bila rigidna. Spadala je u radosne ličnosti. Takva je bila u najlepšim godinama života, a ista takva u godinama praštanja od života."
Oproštajna pisma
Poslednje godine života, tokom borbe sa opakom bolešću, ostale su zapisane u njenom dnevniku, pretočenom u knjigu "Devetnaest društvenih igara" koja je objavljena nekoliko meseci pred njenu smrt. U njoj je opisala svoju potresnu borbu sa bolešću, strahove, nadanja, ali i objavila pisma koja je u najtežim trenucima slala svojoj deci.
