Александар је популаран на домаћој сцени неколико фодина, а упркос томе је успео да сачува неке појединости из живота. Никада није говорио о својој породици и месту рођења, свему што је прошао кроз рат.
Милијеве песме обележиле су многе генерације, а верује се да ће тек настати велики хитови. О његовом животу би тек могао да се се сними филм. Он је био у војсци, имао је проблем са ауторитетом, а онда је постављен за најбољег војника:
- Период војске је био тотални шоу. Ја сам у војску у Пожегу отишао као возач 1988. године. Тамо сам имао проблем са потцењивањем, а имам га и дан-данас. Војска је тада била таква, ако добијеш десетара коме ниси био омиљен, ниси имао скоро никаква права. Ја сам се потукао са десетаром већ након две недеље и од тада сам по казни чистио WЦ до краја обуке. Тата ми је касније средио да дођем у Генералштаб у Београду, али ме је позвао командант, пуковник Станко Ранчић, и рекао ми да сутра идем у прекоманду на албанску границу. Тад ми је показао папир са обуке, који је био катастрофа - из марксизма сам имао кеца, владање неприкладно. Објаснио ми је да такав војник не може да буде у Генералштабу. Тада се догодила једна невероватна ствар, Ранчићу није било јасно како то да ми је отац неуропсихијатар, а моје карактеристике су малтене као да сам тотално луд. Он је тада позвао мог тату и рекао му: "Професоре, ваш син је овде, али су му написали ужасне карактеристике и ми не смемо да задржимо таквог војника овде. Прочитао сам да сте неуропсихијатар, шта ви мислите о томе"? Мој тата му је одговорио: "Не знам, био је колико-толико нормалан кад је отишао од куће".
Композитор није знао зашто га је комадант после посете једном клибу звао да дође сутрадан. Када му је рекао, остао је у шоку:
Прочитајте још
- Док су они разговарали, ја сам отишао даље и видим да на једном месту пише "Војнички клуб", а поред стоји позив за аудицију за оркестар. Ја онако тужан, јер ионако идем сутра негде на албанску границу, отворим и уђем тамо. Унутра прелеп клуб, то је било на Дедињу. Видим тамо бенд, ја им се представим, кажем им да пишем песме, питали су ме да ли знам да певам. Ја кажем да знам и онако тужан почнем да им певам песму од "Ђавола". Бенд је тад почео да свира и усред тога, видим сви се заледили, нико не гледа у мене, а ја у заносу, туга извире из мене. Тада се окрећем и командант Ранчић стоји иза мене. Мислио сам да ће да ме стреља, био је врло ауторитативан, црн са плавим очима и дубоким гласом. Рекао ми је: "Јесам ли ја теби рекао да се спремаш, да сутра идеш у прекоманду?!" Објаснио сам да сам дошао да видим клуб и да ћу сад да идем да се спремам. Тада ми је рекао да дођем сутра у седам сати у његову канцеларију. Ту ноћ сам пробдео и ујутру сам одмах отишао код њега. Имао сам проблем с ауторитетима и многе друге ствари, које су ми враћале чинове уназад, био сам тога свестан. Само ми је рекао: "Ја у такве људе највише верујем, ти од данас постајеш шеф свих ћата у Генералштабу, имаћеш два месеца обуку". Ја тада постајем у Генералштабу војник број један: код мене су документи официра, зимнице, ја им дајем одсуства, од тада сам имао војни рок годину дана какав се само пожелети може. Био сам на нивоу официра, сви официри су код мене долазили у канцеларију.
После рата настаје прави животни преокрет, али композитор наставља да се бори:
- Када је кренуо тај несрећни рат, то је била прва велика трагедија у мом животу. Тај национализам, ескалација сукоба и подела народа ко коме припада, за мене је то био тотални пораз - и мој лични и свега онога што сам научио, видео и знао. То је кренуло из Хрватске, па сам ја прешао у Сарајево, па се то десило и тамо, и цео тај рат и све то сам јако тешко поднео. Из Сарајева сам дошао у Београд, буквално без ичега. Моја породица није имала апсолутно ништа. У тај наш стан је ушао локални политичар Бранимир Главаш, али кад су такве ствари у питању, мораш гледати напред, гледање уназад те само спречава у напредовању. Никад се нисмо судили с њим, није било потребе. Тамо је сад неки други власник, колико знам. Тај стан где смо живели био је најпре запаљен, ту су нам нестале све наше породичне успомене, зато немам фотографије из детињства, све је нестало. После смо то санирали, а онда су моји родитељи отишли за Београд, да тата посети мог стрица. Ја сам био тада у Сарајеву, а Иван у Италији. Тада ситуација у Осијеку ескалира, било је мртвих, рекли су им да више није безбедно да се тамо враћају. Они остају у Београду, са том гардеробом коју су понели за два дана, ево, цео будући живот. Тата је почео да ради, одмах је нашао посао. Касније га је позвала Влада Зимбабвеа да води клинику у Африци и они одлазе десет година у Африку, где сам ја ишао стално кад је овде почињала јесен и зима, а тамо пролеће и лето. Ми смо тада могли себи да приуштимо једино кућу у Рушњу, 30 километара од Београда, а ја сам прешао кад сам био у граду, код моје сестре Милице. Имала је мали стан, спавао сам поред неке пећи. Имао сам и гитару са три жице, две године сам све хитове на њој компоновао и нисам хтео да је мењам.
Да несрећа буде још већа, Милију су открили малигну болест:
-Онако сам самцит у Београду, а имао сам све у животу и то сам изгубио због рата, мислио сам да од тога нема ништа горе. Све ме је то јако потресло, мада се то на мени није видело. И кад сам помислио да нема ништа горе од тога, мени су дијагностиковали малигну болест. Ја 1992. целу ту годину дана проводим у борби са болешћу, четири-пет пута сам колабирао, било је питање да ли ћу преживети иако сам цео живот био спортиста, гимнастичар. Ваљда је та промена психолошки утицала на мене. То је за нас било страшно, у тој најгорој ситуацији у којој смо се нашли, дешава се нешто још сто пута горе. Макар смо дотад сви били живи и здрави, а сад нема ни тога. Моји родитељи су ту одиграли велику улогу, не показујући страх, гледали су на све позитивно и на крају се тако и десило. Иначе, док сам још био на хемиотерапијама, завршавао сам и годину факултета. Са отеклим рукама и браунилама ишао сам на факултет, а када сам оздравио отишао сам за Праг да студирам, где сам дипломирао бизнис администрацију - одсек маркетинг. У Прагу сам имао толико новца да могу да преживим 25 дана. Сналазио сам се како сам знао, свашта сам радио, и добро и лоше, да бих преживео. Кад више нисам имао за студентски дом, који је био ужасан, упознао сам се с једним другом Грком, који је студирао медицину, он ме је примио у свој стан. Нисам имао пара ни да продужим визу, како бих завршио дипломски рад. Имао сам 12 марака у џепу и био сам мртав гладан. Постојале су две опције: да одем да једем и седнем на воз за Београд или да одем у "Атријум", најлепши хотел у Европи и да наручим себи коњак и да уживам. То сам и урадио, у Београд кад сам стигао возом, само што се нисам онесвестио од глади, цуцлао сам јакну остатак пута.
(Курир)
БОНУС ВИДЕО:
