Рођен у Сарајеву 1937. године. Као трогодишњак, изгубио је мајку у бомбардовању Сарајева.
Фото: Анђела Стевановић
- Моја мајка ме је заштитила легавши преко мене. Кичма јој је била разнесена, а тада је имала само двадесет осам година. Било је мртво чак и маче које сам држао у рукама” – присећао се Момо.
Тај стравични догађај увек је потискивао игром и ведрим мислима.
- То све на мене није оставило никакве последице, мада се психијатри не би сложили са мном – шалио се након много година.
Прочитајте још
Прва Момина супруга - гимназијалка Ана
Дипломирао је сликарство на београдској Академији ликовних уметности. У време дипломирања упознаје гимназијалку Ану Пјеротић, касније студенткињу психологије. Венчали су се 1964. и из овог брака имају две девојчице Ану и Јелену. О том времену Ана Пјеротић каже:
- Писао је лако, са радошћу. Своје прве текстове написао је на писаћој машини Адлер коју сам му поклонила за рођендан, и на којој сам, касније, прекуцала већину његових текстова. Имао је потребу да прича о ономе што пише. Нас три смо биле његова прва публика. То су биле његове прве књижевне вечери.
Фото: Анђела Стевановић
Фатална стјуардеса
Међутим, ова љубав није много опстала. Сусрет са једном стјуардесом је био пресудан и, реколо би се, судбинки. Исте године када се развео, упознао је прелепу манекенку, која је често летела међу облацима, Љиљану Тодоровић.
- Био је шармер. Упознали смо се у Кнез Михаиловој улици, шетао је са својим будућим кумом Мишом, кога сам ја познавала. Миша и ја смо причали, а Мома је на десет корака од нас разговарао с неком женом и преко рамена му показивао да прича још, да ме задржи. Кад је пришао, представио се. Наравно да сам знала ко је јер сам добијала његове књиге на поклон од другарица. Онда ми је рекао: ‘Знате, ја ћу поред вас морати да идем с хоклицом! Или не, идите ви тротоаром, а ја ћу ивичњаком - прича Љиља.
Међутим, Момина страна ове љубавне приче је потпуно другачија!
- Давне 1982. године сам због страха од летења држао за руку једну стјуардесу, наравно Љиљану, и нисам је пустио до данашњег дана. Онда сам је замолио да ми доноси српске новине у Њујорк и тако се родила љубав. У нашем браку ја сам на врло добром другом месту, а на првом је Арчи, пас расе хаски, кога већ једанаест година, осим када сам на путу, шетам сваког јутра. Љиљана је од мене млађа двадесет година, али када ја будем имао сто година, она ће имати осамдесет, па се разлика неће приметити. Она је, у ствари, старија од мене, јер ме спречава да правим глупости, чему сам склон - рекао је Момо.
Сваким даном су се волели све више, безусловно. Љиљана је обожавала да му удовољава, а он ју је гледао као богињу! Није почео дан без: "Добро јутро, љубави!" Посебно је волео да је поносно гледа са задњег седишта, док вози.
- Кад је почео да губи вид, ја сам му читала, а после је имао сарадника. Док је сликао, то је била радост у кући, пуштена музика, долазили су нам пријатељи, ту се причало, пило, било је потпуно друкчије. Једно дело остало му је недовршено, мислим да је требало да буде нека девојка. Ми смо живели од продаје његових слика и најсрећнији је био кад неку прода. Говорио је: ‘Лики, куда ћемо? - каже Љиљана.
Сваки женски лик који је насликао, подсећао је на њу! Обожавао је њене црте лица, волео ју је јако и нежно!
Момо је увек говорио Љиљи да буде права дама.
- Једна дама не додирује кваку, буди дама, учим те цео живот.” – једном смо кренули таксијем и рекла сам себи да ћу сада бити дама. Кад смо стигли, он је изашао, а ја сам остала да седим. Таксиста ме гледа и пита да ли идем даље, а ја му кажем: “Не, мене је муж научио да једна дама не додирује кваку!” После неких сто метара Мома се вратио и почео да се смеје. “Ето, видиш, научила сам да будем дама”, рекла сам му - са осмехом препричава.
Фото: АТА имагес
Момо Капор умире 2010. године. Али, њигова љубав никада није.
- Свој живот и љубав подредила сам њему, учинила сам све да може да ради то што воли и што најбоље зна. Нисам била амбициозна жена, а свој преостали живот посветићу сећању на њега. Основала сам задужбину која носи његово право име, Момчило Капор, у традицији српског народа. Установљене су књижевна и сликарска награда… Моја професија је да волим Мому.” Љиљана је издала књигу “Легенда Капор”, где је педесетпет његових пријатеља писало о њему, а на Ади је подигнута скулптура “Дафне” у његову част - истакла је Љиљана.
Последње речи које му је упутила биле су:
"Сунце моје, волим те! Стисни руку ако ме чујеш." Два дана пред смрт то је урадио, после више не. Последњег дана у болници, Рада Ђуричин била је поред мене, пољубила сам га, али он више није био свестан. Није патио," закључила је.
