Легенда народне музике и композитор Предраг Живковић Тозовац био је врло признат у свету музике. Причао је о тешком одрастању, а како је и он сам знао да истакне, један период живота ни сам не зна како је успео да преживи.
Ово је Тозовчево сећање на дане босоноге, скинуто са траке радио емисије "Сабор" Студија Б од пре 30 година.
Фото: Википедија
- Волим да причам у "Сабору" Студија Б, прија ми тај лежеран и опуштен начин. Сви интервјуи које сам до сада дао личили су ми на полицијско саслушање. А ја мрзим затвор из дна душе. Радује ме и тај повратак у моје детињство. Радује ме и то што ћу се присетити и неких мојих песама и љубави које сам прилично заборавио.
- Затвор сам мрзео и у стомаку - зато сам се и родио пре времена. Моја мајка Будимка носила ме је једва неких седам месеци и на моје инсистирање морала је да се породи. Касније ми је причала да сам још у стомаку био немиран и несташан.
Прочитајте још
Тозовац је пожурио да се роди и макар неколико година пре рата, оног великог, другог по реду, тако да му је остало неколико година за лепо и безбрижно детињство.
- Рођен сам 1936. у Краљеву. Са годинама никад нисам имао проблема. Уосталом, због моје косе не могу да бежим од чињеница. Моји родитељи (мајка Будимка и отац Светозар) су после венчања планирали да изроде читав један фудбалски тим, будући да ми је отац био одличан фудбалер. Али, тек данас ми је јасно зашто сам остао јединац. У ствари, рат је био тај који је спречио очеве гурманске прохтеве.
Фото: Архива Новости/Репринт Сабор
- До данашњег дана остадох јединац и, да знате, није ми мнго жао. Сигуран сам да су и моји родитељи сматрали да вредим за дванаесторо. Из детињства ми је остала и једна велика мана: чим чујем песму, дође ми да разбијам и урличем.
Оно што је интересантно у вези Тозовца је то што је својевремно због песама био прогањан од УДБ-е.
- Знао сам колико рескирам када сам компоновао песме Шумадинац ја сам што шајкачу носи, Влајина, Играле се делије на сред земље Србије. Тако је дошло до Јеремије. Тај артиљерац кога сам опевао био је права прекретница у мојој каријери. Ја сам много дуго сиротовао у Београду, свирао у кафанама, не можеш да уштедиш ништа. И таман је кренуло, са Јеремијом је пукло као бомба, Срби су помислили "ево слободе, ево праве српске песме". А ништа у тој песми није шовинистичко, Јеремија чак и не помиње да је Србин, већ пева о свом војевању, шта му је остало код куће, ливада, жена, комшиница, мало земљице, и певајући ту песму он храбри себе да се жив и здрав врати у своје село.
Фото: Петар Милошевић
Да би избегао затвор отишао је у Немачку код пријатеља, међутим како је причао, његову мајку су звали неки људи који су се представљали као функционери и говорили да може да се врати, и вратио се. Тада су почели са констатним понижењима у седишту тадашње УДБ-е. Одузели су му и пасош.
- Имао сам феноменално детињсто и најбоље другове. И ја сам као малишан много волео фудбал, а у то време се до фудбласке лопте долазило теже него до злата. У мојој улици сам био највећи мајстор за прављење крпењача, на велику жалост моје баке Милеве која је јадница остајала без чарапа и не знам како ме је трпела. Био сам и одличан стрелац из праћке, махер за прозоре. Комшије су ме клеле јер је у тадашњој оскудици стакла било немогуће поправити поразбијане прозоре.
И кад је половином 60-их закорачио у дискографију, Тозовац није знао да омане. Још од прве плоче имао је подршку своје мајке Будимке која му као текстописац потписује неколико песама: "Сирома' сам ал' волим да живим", "Очи једне жене", "Јер скитница ја сам", "Не чекај ме мајко".
Фото: Петар Милошевић
- Имао сам страшне другове и још боље другарице. Моји најбољи другови били су Воја Цокулаш, Шиља, Шкула, Џамба, Вук, Цицерон, Шаров. Као што чујете - све сама "плава крв". Моја мајка их је волела као своју децу. А опет, ако ми мајка не замери, био сам и остао татин син, мада мајку волим више од себе. Многе песме сам јој посветио. Читав један албум сам посветио мојој Будимки и свим мајкама.
- У основној школи сам био један од најбољих ђака. И данас тврдим да сам и као клинац био веома паметан, али шта то вреди - нико ми није веровао сем моје Будимке. Од свих предмета највише сам волео певање и српски, а најмање земљопис и рачун. На распусту сам одлазио на купање у хладни Ибар и мутну Мораву. Додуше, купали смо се још од Ускрса. И то је била провера наше мушкости. После тог ускршњег купања сви смо се осећали као девојчице јер нам се мушкост сасвим повукла.
БОНУС ВИДЕО:
