Лик Емилије Попадић из серије „Бољи живот“ свакако је прва улога ове глумице које се сетимо када се помене име ове чувене глумице, али њен глумачки опус, направљен после више од пола века рада, богат је многим другим значајним улогама које ће остати запамћене.
Ипак, није само њена глумачка каријера невероватна, ни њен приватни живот није био ништа мење занимљив. Њено одрастање било је испуњено бројним успонима и падовима, наградама и напорним радом.
Фото: репринт ТВ новости
- Када је требало да се родим, моја мама је, због тада чувеног акушера др Кусовца, прешла Саву и родила ме у земунском породилишту. Онда су ме као бебу пренели у Београд, у Његошеву 59, где смо становали у заједничком стану с једном старом госпођом коју смо звали тетка Николија. Како је она, сирота, остала сасвим сама, за шест месеци су јој умрли и муж и ћерка, везала се за нашу породицу и мени је заменила обе моје баке јер ниједна од њих није живела у Београду. Иако није радила, моја мајка скоро никад није била код куће, стално је морала да стоји у неким редовима за храну, да набавља све што је могло да се купи на „тачкице“ и онда је мене углавном чувала тета, која ме је и водила у шетњу. А пошто је највише времена проводила на гробљу, за њега су биле везане и те наше шетње.
Тако сам се ја веома рано сусрела са смрћу. Обилазила сам споменике, гледала слике и како сам помало знала да читам, читала сам имена и замишљала те људе који су некада пролазили кроз живот. Било је сахрањено доста деце која су умрла од шарлаха. Све ме је то испуњавало страхом, претварало се у мору која ме је некада ноћу гушила и није ми давала да заспим, али истовремено будило страховиту радозналост. Полазак у школу донео ми је неке друге невоље и ја сам се све ређе враћала свом страху. Тако је он постепено ишчезао, али тек негде око осамнаесте године - први пут је испричала глумица на Радио Београду и додала:
Прочитајте још
Фото: В. Данилов
- Волела сам да идем код наших кумова, код којих сам некада остајала по сат-два док је мама одлазила неким послом у варош. Иначе сам, као дете, пријатеље својих родитеља који су ми били блиски звала именом иако то мојима није било баш право. „Жижо и Лазо“, говорила сам, „како бих волела да код вас мало дуже живим. Мени су моји родитељи досадни, толико се воле и стално једно другоме тепају, а ви се, брате, посвађате, и то се мени свиђа.“ Сви су се смејали, а ја их нисам разумела - додала је уметница.
Њено прво памћење из школе свакако је било интересантно и заувек је обележило њен животни пут.
- Мислила сам да могу зачас да напишем тај први домаћи задатак, па да идем напоље да се играм. Међутим, мама је сматрала да је рад неуредан, страницу је поцепала, мени залепила врућ шамар и ја сам плачући морала да га радим поново. О игри није било ни говора. И то је трајало све док нисам усвојила начело да морам да будем оно што деца зову „штребер“. Оне године када је установљена Вукова награда у Београду, било је само шест вуковаца, а међу њима и ја - истакла је глумица, чији су родитељи, пуковник Цветко и домаћица Вера, имали превише амбиција за своју наследницу, која је поред редовне Основне школе „Свети Сава“ приватно учила стране језике и клавир, а касније и музичку школу, у коју је ишла и паралелно са похађањем Четрнаесте београдске гимназије.
Фото: АТА имагес
У почетку нисмо имали клавир у кући, па ми је тата у договору с тадашњом наставницом нацртао клавијатуру на трпезаријском столу, а на њега поставио велику вазу на коју је наслонио „Бајера“ и ја сам ту свирала на глуво! Свирала сам и постепено тонула у депресију. Тата је покушао да ми објасни како је то мени сада можда досадно, али да ћу једног дана схватити како је све то лепо и занимљиво, само треба да истрајем. Нисам схватала, али сам истрајала. Следеће године купљен је клавир и ја нисам имала куд. Тврдили су да сам даровита, али након дипломског испита, на којем сам извела програм који је могао да буде читав један концерт на Коларцу, више никада нисам села за клавир - записала је речи чувене глумице Ксенија Шукуљевић Марковић у монографији коју је посветила Светлани након што јој је 2005. године уручен Добричин прстен.
(Радио Београд)
БОНУС ВИДЕО:
