За појединце је био криминалац и "господар Црне Горе", без чијег одобрења се није могао завршити ниједан озбиљан посао у сивој зони. Наиме, у Црној Гори постоји изрека „нема краља нема Тита, сад се ође Брано пита”
Бранислав Брано Мићуновић је рођен 1953. године у Никшићу, и ожењен је Светланом са којом има сина Ђорђа и ћерку Андреу. Његова супруга је у доспела у жижу јавности када јој је Прва банка одобрила минус на текућем рачуну у износу 4,6 милиона евра 2012. године.
Толико велики износ прекорачења био је неуобичајан за рачун физичког лица.
Ко је био Брано Мићуновић?
Мићуновић је у младости тренирао бокс и био припадник елитне 63. падобранске бригаде некадашње ЈНА. Са групом суграђана седамдесетих година се запутио за Нови Сад, где је студирао економију и био нераздвојан са Никшићанином Ратком Буторовићем, власником ФК "Војводина".
На факултету се није дуго задржао, а пут га је одвео преко границе, где су главну реч водили људи са ових простора: Властимир Власто Петровић, Драган Јоксо Јоксовић, Слобо Грбовић, Дадо Церовић, Ратко Ђокић.
Прочитајте још
ме Брана Мићуновића се први пут довело у везу са неким кривичним делом када је у Немачкој убијен Стјепан Ђурековић 1983. године, бивши директор маркетинга "ИНЕ". Његову ликвидацију, је наводно, организовао лично Стане Доланц, некадашњи мајор КОС-а, министар југословенске полиције и председник Савета за заштиту уставног поретка.
Иако се спекулисало, никада није доказано да иза те ликвидације стоје Мићуновић, његов кум Ђорђе Гишка Божовић, Драган Јоксовић, Ратко Ђокић и Ранко Рубежић.
Последње године 20. века је провео у Спужу, јер је осумњичен за убиство. Оптужби је ослобођен, заједно са својим пријатељем Здравком Лопушином, да је у окробру 2000. године убио Никшићанина Радована Ковачевића. Мићуновић је био власник коцкарнице у хотелу "Подгорица", где је избила крвава свађа. На терет му се стављало да је испред Клиничког центра у Подгорици, на до тада незабележен начин, из пиштоља убио рањеног Ковачевића. Новинска фотографија са суђења била је једина прилика да шира јавност види како уопште Мићуновић изгледа.
Забранио Шешељу да одржи митинг у Никшићу
"Господар Црне Горе" званични, никада није припадао ниједној црногорској партији, што наравно не значи да је био политички пасиван. Напротив, 1992. године, му се није допала идеја да Војислав Шешељ у Никшићу одржи страначки скуп, па гаје са својом дружином чекао на прилазу граду. Митинг радикала није одржан.
Десет година касније Шешељ га је оптужио за умешаност у криминал и убиства Горана Жугића, саветника црногорског председника за безбедност. Шешељ је тада рекао да је Мићуновић толико моћан да је "прави председник Црне Горе", који "држи у шаци" и самог Мила Ђукановића.
Фото: Н. Скендерија
Радио као лично обезбеђење Зорана Ђинђића
Године 1999. је лично обезбеђивао Зорана Ђинђића, који се пред претњама у Србији склонио у Црни Гору. Људи који су били упознати у политичку елиту били су склони тврдњи да су малобројни значајнији српски политичари или интелектуалци који не познају Мићуновића.
– Не волим да о томе говорим. Гадио бих се сам себе кад бих около причао шта сам за кога учинио и кога сам заштитио. Најбоље то знају они који су са својим проблемима код мене долазили, иако су то одмах заборавили чим би се дограбили какве било власти у Београду. Али, ја уопште нисам важан, нити сам очекивао да ми неко каже и хвала. Криво ми је једино што су се некадашњи опозиционари, после доласка на власт, према Црној Гори понашали много горе и од самог Милошевића, који је ипак избегавао да о Црногорцима говори као о мафијашима и НАТО плаћеницима. То је тек касније постао омиљени српски демократски речник – говорио је тих година Брано Мићуновић.
Фото: З. Јовановић Мачак
И Дарко Шарић је наводно био у блиским односима са њим. Након избијања афере "Балкански ратник", у којој је заплењено више тона кокаина, италијанско тужилаштво је саопштило да је клан Дарка Шарића за шверц наркотика користио инфраструктуру транзита цигарета створену деведесетих.
Сину дао име по свом куму Ђорђу Божовићу - Гишки
На гробу свог кума Ђорђа Божовића одржао је говор, а о његовим речима се и дан данас - прича.
- Брате, Гишка, упознали смо се пре 15 година, лутајући улицама Беча у потрази за бољим животом, бежећи од сивила комунистичке свакодневнице. Били смо млади, веровали да можемо променити свет. Грешили смо и грешке смо скупо плаћали. Када си се вратио у домовину са по којом бором, озбиљнији него икада, хтео си да почнеш живот изнова. Нису те оставили на миру. Основао си предузеће „Слога“ које је имало заштитни знак: крст и четири С.
Одвраћао си млађе, чији си био идол, од свих порока и странпутица живота. Говорио си да се не туку међусобно, да не пуцају једни у друге, да живот чувају за тешка времена која долазе за српство. Био си и остао Витез са Вождовца, човек из неких давних прошлих времена, епских, која они нису могли да схвате. Као што је твој отац Гавра као херој дошао из Америке да би се борио за Србију у другом светском рату, тако си и ти дошао у најтежа времена да се бориш за српство. А све се изокренуло, дојучерашњи комунисти су постали социјалисти, лопови су постали поштени и побожни, а ти си остао исти, поштенији од свих тих фарисеја, како си их ти звао. Бојали су се јер су имали патолошки страх од јунака из народних песама. Прислушкивали су те, обијали стан, припремали атентат, клеветали, прогањали, затварали као звер, која ниси био. Јурили су те са кордоном милиције.
Клеветали су те, а ти си излечио више наркомана него све клинике у Београду. Бојали су се твог поштеног погледа и имена која су деца по зидовима писала. Дрхтало је пред тобом голоруким пре неки дан 30 наоружаних специјалаца, а ми смо сведоци тог чина. Бојали су се за своју власт, нису хтели да прихвате да си ти само јунак за српство јер ти си власт презирао, а славе и поштовања си имао превише. Нису хтели да схвате да си дошао из народних песама, из епа и помогао српској омладини да постану орлови за борбу за српство.
Дошао си код нас у Црну Гору да нам вратиш веру у Бога. Повео си нас у манастир Острог, научио нас да верујемо у Бога. Дошао је син Гавра Божовића да испуни свети задатак и све своје претке стави у заједничку гробницу у Кучима. Био је то велики посао, јер ниједна мушка глава Божовића није умрла природном смрћу. Сви су гинули јуначки, за спас српства. То је твоја жеља коју ће ти твоја фамилија и другови испунити, сви ћете бити заједно и ти и отац.
Старе хијене су се подло смејале док су пљувале по новинама и скупштинама. Нису знали какав бол наносе јунаку и мајци Милени. Ништа им није било свето. Ниси дозволио да ти други бира смрт, отишао си на бојно поље као некада Милош Обилић, оклеветан од Бранковића пред царом Лазаром или исто као у Црној Гори, поп Мило Јововић оклеветан пред краљем Николом... Твоје Косово је Госпић! Повео си војску од 130 људи и отишао где нико није смео, да се бориш против пар хиљада усташа, победио си и отишао у незаборав. Показао си да твој живот не вреди ништа у односу на слободу.
Јадна је власт која не поштује своје јунаке. Зашто брату Белом нису дозволили да погине као јунак, него је оклеветан и убијен. Уместо да идемо на свадбе, ми идемо на сахране, уместо деца да играју фудбал, ми постављамо столове за парастосе. На Вождовцу се прича да те је твој брат Бели позвао и одвео на небо, да се вас два мученика српства одмарате на небеским ливадама, од прогона и клевета људи којима ништа није свето. Отишли су наши Бели и Гишка у незаборав. Мајко Милена, твоја се кућа није угасила, остали су синовци, Мијо и Милован. Милован јунак који није оставио свог стрица да га се непријатељ ни мртвог не домогне јер ће се плашити његовог гроба. Остало је на хиљаде младих Божовића којима је Гишка био идол са срцем Обилића. Брате Гишка, твоја жеља ће бити испуњена, почиваћеш заједно са Белим. Браду ниси обријао, као што си обећао. Ми на твом гробу обећавамо да нећемо просипати српску крв невиним људима. Деца ће сваке године из твоје основне школе Вожд Карађорђе, која буду најбољи ђаци из познавања страног језика, добити твоје поклоне у књигама које си толико волео. Имао си срце ратника али нећемо твоје име користити за ратне фондове, јер си имао светосавску душу.
Брате, молимо се да те Бог прими у Рај. Пољуби нам Белог уместо нас и поздрави сву српску децу, нећемо их раздвајати на ове и оне, који су дали живот за српство.
Брате, нека ти је слава."
