Зоран Радмиловић, рођен 11. маја 1933. године у Зајечару, остаје једна од најзначајнијих фигура српског глумишта. Његова харизма, вансеријски таленат, јединствен стил и незаборавне улоге учиниле су га иконом југословенског позоришта и филма.
Одрастао је у Зајечару, где је већ као младић показао интересовање за глуму. Након завршетка средње школе, преселио се у Београд да би студирао право, али је убрзо схватио да његова истинска страст лежи у глуми. Уписује Академију за позориште, филм, радио и телевизију, коју завршава 1959. године, након чега почиње своју професионалну каријеру.
Велика љубав
Дина Рутић и Зоран Радмиловић били су светли пример велике, безрезервне љубави, какве можда више не постоје. Њихова бајка започела је нешто пре 1966. године, када су се једно другом заветовали на љубав до краја живота. Упознали су се на снимању ТВ драме Моме Капора “Провод”, а Дина – анђеоски лепа, бистра, љупка, гипког и складног тела, тада већ једна од најпопуларнијих београдских глумица, била је, очекивано, верена.
Прочитајте још
Међутим, Радмиловић није одустао у намери да је освоји, те је лепа глумица раскинула веридбу и поклонила своју љубав и поверење непревазиђеном шармеру, прешавши из огромног, луксузног родитељског стана у његову мансарду.
Њихову срећу употпунила је ћерка Ана, која је однос ова два уметника додатно обогатила и учврстила. Зоран је уживао у улози оца, до те мере да је писао дневник о одрастању своје ћерке, а трудио се да њен детињи мозак научи да функционише по принцпима маште и сањарења.
Дина се након Зоранове смрти повукла из јавности и посветила бризи о Ани, уложивши све своје снаге да је васпитава у Зорановом духу и да не дозволи да сећање на њега замре.
- Зоран је Дини практично умро на рукама. Било ми је страшно. Прво сам мислила да ме лажу. Била сам љута на њу, па на њега. Мислила сам да ме је издао, да не може да се оставља тако. И дан данас можда не могу да се помирим са тим да га нема - рекла је својевремно Ана Радмиловић.
Нажалост, Дина Рутић Радмиловић имала је ту несрећу да за живота сахрани две своје највеће љубави – супруга и ћерку, јер је и сама Ана отишла прерано - преминула је у 43. години у фебруару 2017.
Богата каријера
Радмиловићева професионална каријера била је нераскидиво везана за "Атеље 212", позориште у којем је стекао статус легенде.
Прву велику улогу остварио је 1962. године као Емануел Квант у представи "Корешподенција". Међутим, највећу популарност и култни статус стекао је улогом краља Убу у представи "Убу Рои" Алфреда Жарија, која је премијерно изведена 1964. године. Његова интерпретација овог лика постала је симбол отпора према ауторитетима и конформизму, што је посебно одјекнуло у социјалном и политичком контексту тадашње Југославије.
Радмиловић није био само позоришни глумац. Његова филмска каријера такође је била богата, са улогама у филмовима као што су "Маратонци трче почасни круг", "Рад на одређено време" и "Балкански шпијун". У овим филмовима, Зоран је често играо ексцентричне и необичне ликове, што је додатно учврстило његов статус јединственог уметника.
Ипак, публика ће га заувек памтити као Радована Трећег у истоименој комедији. Драмски писац Душан Ковачевић написао је "Радована Трећег" као завршни рад на четвртој години. Од почетка му је жеља била да насловну улогу игра управо Радмиловић. Представа је изведена тачно 299 пута, а последње извођење било је месец и по дана пре смрти чувеног глумца.
Прошло је скоро пола века од премијере поменутог комада, а не игра се већ 37 година.