Његову причу преносимо у целости:
"Кум, који ме је венчао у цркви, на слави ме је упитао “Кад ћеш да крстиш малог?”
Никад! Ко сам ја да њега крстим? Нека одлучи сам, кад порасте.
И ту је планула ватра. Није очекивао тако одлучан одговор од мене. Ипак сам православац и славимо славу, негујемо то кумство и понекад обиђемо и неки манастир.
Али, да ли сам ја то желео да будем, хришћанин, православац, крштен? Не знам. Како време протиче мислим да нисам. Све више ме стеже. Попови, мантије, цркве, норме, заповести, којекакве моралне проповеди од оних којима би било боље да се покрију ушима и ћуте.
Прочитајте још
Фото: Профимедиа
Имам многе некрштене пријатеље који кажу у шали: “Срећом, ја нисам крштен/а, антихрист сам”. И некао их видим, заиста, слободне, поносне. Неки су се баш са радошћу крстили као одрасли, пале су сузе и радо се сећају тог дана.
А шта ја да радим? Мене су као малог онако поливали водом, плакао сам и не сећам се ничега. Не могу ни да се “раскрстим”. Једино решење које нуди Српска православна црква јесте да престанем да се осећам и декларишем као православац. Друга могућност аутоматски произилази из прве, па могу одмах да пређем у другу веру.
По навици и даље славим славу, поштујем кума, прекрстим се некад… Али молитве не читам и никоме не љубим руке.
Фото: Профимедиа
И тако, ухватим себе како здраво за готово прихватам наметнуто веровање, а искрен да будем, нисам ни Библију прочитао, а камоли размишљао о вери, светом тројству, теологији, филозофији.
Нећу да се једног дана мој син осећа исто тако. Са лажним идентитетом, којег не разуме, а не може да га се одрекне и преиспита са дистанце. Некршен је, али одраста у типичној православној породици која се и не придржава много религијских норми. Упознаје мало по мало веру, фарбамо јаја, славимо Божић, Ускрс, Ђурђевдан. Али једног дана стаће, размислити добро и одлучити да ли припада том свету или не.
Прочитаће ваљда нешто, правила те организације, норме које мора да поштује. Ако треба да се одрекне Сатане, нека то учини сам, својим исказом, својом вољом.
Фото: Профимедиа
Ако жели да буде будиста, нека буде будиста. Ислам? То би био већ културолошки шок за мене, али и то би био његов избор. Атеиста? И то је неко уверење.
“Знаш, куме, кад родиш дете, подариш му живот и слободу. Наравно, пружаш му васпитање. Али то није твоја играчка којој ћеш да наметнеш како да мисли, како да се облачи, у шта да верује, да ли ће да буде геј, да ли ће да буде факултетски образован, спортиста или аутомеханичар. То важи и за религију. Морам да ти кажем, добро знам шта не желим да буде моје дете, али ћутим о томе, није његов проблем ако се мој родитељски сан не оствари. А што се тиче вере нећу да ме проклиње после” тако нешто сам срочио своју аргументацију.
Али он је причао као неки поп.
Фото: Shutterstock
“Крштење је твоја хришћанска дужност. Ми смо хришћани, православци, верујемо у спасење. А без крштења нема спасења. Нико ко не прими печат дара духа светога на крштењу неће дочекати царство небеско. Да су наши преци размишљали као ти, нестали бисмо као народ за 500 година под Турцима”.
Размишљао сам и о томе. Неко ко је заиста религиозан можда то и види као дужност. На веронауци уче децу да без крштења нико, ма колико добра чинио у животу, не може да оде у рај. Значи, цео Далеки и Блиски исток, збогом?
Тешко је и верујућим људима да схвате такав став. А онда схватиш да има на стотине религија у свету и не само што су бројне, мање или више сродне, већ се мењају у врмену, еволуирају… Али догма је догма, за православце, то је једина права вера.
Чињеница да живимо у свету подељених култура и да се оне одржавају и кроз религију. Али… Ипак нисмо у средњем веку. Остајем при своме. Нека одабере. Можда и грешим", закључио је.
БОНУС ВИДЕО:
