Отац му је умро рано, па је значајан период детињства провео код стрица. Имао је два брата, Јефтана и Јакова, и једну сестру Персу, док му је друга сестра Зорица умрла још као беба. Шантић је, као дете из трговачке породице и сам завршио трговачку школу у Трсту и Љубљани. По повратку у Мостар посветио се књижевном и друштвеном раду.
Фото: Википедија
Могло би се рећи да је највећу инспирацију проналазио у љубави будући да је често био заљубљен у жене са којима није могао да буде. Једна од њих је и мостарка лепотица Емина, којој је посветио истоимену песму. Наиме, песма говори о вечитој љубавној боли чувеног песника.
Емина је била имамова ћерка коју је Шантић сретао по комшилуку у којем је живела његова сестра. Емина Сефић тек се "зацурила", а приче о њој кружиле су по целој чаршији. Младићи су говорили да Сефићева ћерка није женско, већ "џенетска хурија" - лепотица из раја.
"По сокацима и махалама крену прича о хафизовој шћери, љепотици. Како јој бујна коса сплетена у тешке златносмеђе плетенице игра по леђима; како су јој очи од жежене кадифе, усне – зреле трешње, алице; два реда зуба – дви ниске бисера; како јој је Алах подарио лице заруђеле брескве; како јој под бијелом кошуљом закопчаном седеф – пуцетом до под врат и под свиленим, цвјетним димијама игра једро, здраво тијело, танко у струку, мамно у ходу", причало се тад о Емини.
Фото: Википедија
Тако је те чаробне ноћи 1903. године настала једна од најлепших песама српске љубавне поезије. Брат Перо наљутио се на Алексу због "Емине". Глава куће Шантића сматрао је да је његов млађи брат жестоко забрљао тиме што је "по новинама телалио" о ћерки имама Сефића. Плашио се да ће овај потез младог песника отерати муштерије из радње и да ће Шантићи морати малтене да беже из Мостара. Међутим, имам Салих Сефић остао је муштерија у "магази" Шантића, а Мостар није замерио на песми испеваној о "анђелу на земљи". Шта више, све гласније се певало сокацима овог херцеговачког града.
Прочитајте још
Међутим, упркос великој љубави, Емина никада није била Шантићева жена већ се удала за другога и тако заувек остала песникова чежња. Удала се са 16 година за једнако лепог Авдагу Колудара и родила му је четрнаесторо деце.
Како је и сама причала својој деци, са Алексом Шантићем никада ни реч није разменила, али сећала га се до краја живота. Њега и његових угланцаних ципела и панталона тако опегланих да се о њих човек могао посећи. Сећала се жаловитог гласа којим је певао у авлији, као и да му муслимани Мостара никад неће заборавити чињеницу да је поштујући њихова верска правила зазидао прозоре своје нове куће јер су у комшилуку била женска деца.
Осуђен на чежњу и платонску љубав
Емина није била његова једина неостварена љубав. Наиме, Шантић је лудо волео и Анку Томлиновић. По Дучићевим речима, и Анка је неизмерно волела мостарског романтика.
Анка је била ћерка власника фотоатељеа Стјепана Томлиновића, која се доселила у Мостар. Алекса је пратио сваки њен корак, седео у дућану чекајући да се појави како би јој се приближио. Деловала му је као привиђење... Тајанствена, сама, или у пратњи млађег брата, шетала је поплочаним улицама Мостара окупирајући мисли младог Шантића.
Виђали су се свакодневно, и сваког пута би се случајно видели, поразговарали и прошетали. Касније му је кроз смех признала да је намерно увек излазила у исто време, надајући се да ће он схватити сатницу и искористити прилику да је види. Када је од других сазнала да објављује песме, тражила је од Алексе примерке Голуба и Невена, које је редовно читала и коментарисала. Песник се касније присећао како јој је први пут изјавио љубав. Написао је песму "Ако хоћеш", баш њој. Песма од пет строфа брзо се нашла у Анкиним рукама.
На његово изненађење, вратила му је песму без икаквог коментара. Потом се поздравила и кренула низ улицу, остављајући песника зачуђеним. А онда се окренула, насмејала и озбиљно рекла: "А што се тиче оног ако хоћеш – хоћу", и отрчала низ улицу. Међутим, ту су снови кренули низбрдо. Мала мостарска средина није умела да прихвати љубав имућног Србина и Хрватице чији је отац само желео велики мираз и кућу у којој ће бити финансијски збринут. Осуђена на пропаст, њихова љубав је била испуњена свађама и расправкама између Алексе и његове мајке. Све док га једног дана мајка није довела испред иконе Светог Николе и заклела:
- Ако је доведе у кућу, мајка ће их мртве дочекати. Црни покров ће бити њихови сватови.
Схвативши да нема избора, несрећни песник није имао снаге да се супротстави, унезверен је отишао код Анке да јој тражи опроштај, јер је венчање немогуће. Алекса је прекинуо бурну везу са лепом Хрватицом, које се сећао до краја живота и којој је посветио већину својих љубавних песама. Анка се удала годину дана касније за доста старијег човека из Загреба и заувек напустила Мостар.
Сватови су тог дана прошли поред Шантићеве куће на Бранковцу, док је он свечаност посматрао са прозора, плачући.
Алекса Шантић преминуо је од туберкулозе 2. фебруара 1924. Мостар је тога дана био завијен у црно, а становници свих религија скрхани, јер је отишао комшија који је све волео подједнако.
Стил
