Међутим, постоје и она која је црква прописала и важно је да се верници придржавају таквих правила.
На сахрани и након тога веома је важно да се понашате коректно:
Не можете псовати, свађати се и правити буку на гробљу.
На сахрани треба носити тамну одећу (по могућности црну). Верује се да ова боја не привлачи пажњу смрти.
Српска традиција налаже да труднице и мала деца не смеју бити присутни у погребној поворци. Рођење новог живота и смрт су дијаметрално супротне појаве. Осим тога, дечја аура још није довољно јака и можда неће моћи да се носи са негативним утицајем смрти.
Прочитајте још
Током обреда, покојника се мора сетити само лепим речима. Не можете пуно плакати на сахрани - сузе рођака држе душу покојника, она се утапа у сузама и не може одлетети.
Букети који се носе на сахрану требају имати пар цветића - то је жеља да покојник напредује у загробном животу.
Фото: И. Маринковић
Морате напустити гробље не осврћући се, бришући ноге при одласку - како не бисте понели смрт са собом. Такође, са гробља се ништа не сме узимати.
Након сахране, не можете никога посетити, а да се не сетите покојника, иначе можете понети смрт са собом.
Након обиласка куће са покојником, гробља или сусрета са погребном поворком потребно је запалити воштану свећу са шибицама и прсте и дланове држати што ближе пламену. Тада ватру треба угасити прстима без издувавања. Ово ће вам помоћи да избегнете навлачење болести и смрти на себе и своју породицу. Можете додирнути пећ - она симболизије елемент Ватре. Добро је и опрати се под текућом водом – истуширати се или пливати у реци.
Свештеници и психолози кажу да родитељи сами морају да донесу одлуку да ли су малишани спремни да на вечни починак испрате своје најближе.
Овим питањем позабавиле су се новинарке са својим гостима који су били сагласни да правила нема и да је све ствар личне процене родитеља на телевизији К1.
Свештеник Борислав Петрић, каже да црква о том питању промишља, али да конкретног одговора нема.
Фото: Shutterstock
- Свако у свом дому треба да узме у обзир узраст детета и чињеницу да ли су деца за то спремна. Да ли би их присуство сахрани могло додатно повредити или продубити тугу. Као свештеник мислим да не постоји та нека доња граница коју треба да одредимо, од четири, шест или десет година, већ промишљати лично и индивидуално – каже свештеник Борислав Петрић у емисији.
Он додаје, да према његовим парохијским искуствима деца су често много зрелија, одговорнија, самосталнија, озбиљнија и на сваки начин спремнија од одраслих да се ухвате у коштац са таквим темама.
- У свом дому сам морао давати одговор на таква питања и сваки пут се изненадим и позитивно запрепастим колико су моја деца или њихови вршњаци спремни да разговарају о смрти. Не видим проблем у томе да децу припремамо да је смрт део живота, то смо дужни и као родитељи, а тек као црква. Да промишљамо да их водимо на гробље, опела, сахране... да би и они могли да се суочавају и дају свој одговор на таква питања - оцењује свештеник.
Он је додао и да родитељи не би требало да деци прећуткују ствари.
- Ако родитељи нешто прећуте деца ће сматрати да је то нешто опасно. Размишљаће: Чим мама и тата о томе не причају, то је нешто страшно. Исто тако, не треба "терати" дечје сузе. Пустите их да плачу ако су тужни. Љубав је једина мера у цркви и у животу. Ако је осећај да би деца из љубави према покојнику требало да присуствују сахрани, онда је то добра одлука. И ми би више требало да будемо као деца, односно безазлени и радосни – казао је свештеник.
Фото: Shutterstock
Са њим је сагласна и психолошкиња Драгана Ивановић. Она додаје да би о смрти са децом свакако требало да разговарамо.
- Смрт је део живота. Нема правила које би требало следити. Некада се од деце сакрије смрт блиског члана породице и тако се направи грешка. У пракси сам имала случајеве да се деци каже да је неко од чланова породице на путу, а не да је преминуо. Деца онда сазнају о смрти блиске особе не од својих најближих него од неких људи са стране, и доживе шок и трауму. Чак и већу него да смо им одмах рекли да је неко преминуо. То могу да буду велике трауме када је реч о губитку – казала је психолошкиња на К1 телевизији, и додала:
- Све је до процене родитеља, до тога како ће разговарати са дететом и припремити га. Важно је и какав однос према смрти има сам родитељ, према сахранама, каква су његова уверења. Колико год деца била мала она све примећују и уочавају. Са њима се мора разговарати на једноставан начин, јер код деце није формирано апстрактно мишљење.
Ваља ли да труднице иду на сахрану?
Борислав Петрић каже да свештенике често зову да их питају сме ли трудница да дође на сахрану.
- Црквена освештана традиција која води порекло од Јеванђеља је јасна, али то нису прописи. Црква је жива ствар и сваки дан се на неки начин модификује спрам канона и спрам свакодневног живота.
Фото: Shutterstock
Традиција се од села до села и града до града разликује и ми свештеници се прилагођавамо да не повредимо нечија осећања. Имамо у Источној Србији неке необичне обичаје и прописе ко из куће сме да дође на сахрану. На свима нама је да утичемо да се неке ствари промене. Било је неких опела и сахрана где је и мени као свештенику било јако тешко па ту нема потребе доводити децу и излагати их догађајима са којима ни одрасли не могу да се изборе – казао је свештеник.
Како деца доживљавају смрт?
Психолошкиња Драгана Ивановић објаснила је и како деца доживљавају смрт.
- Не може се избећи тема смрти, јер ће дете видети неку животињу која је угинула, кућног љубимца, чуће на вестима да је неко умро. Када су мањи, узраста од три или четири године, они мисле да ће се тај неко вратити. Следећи ниво, када су нешто старији, је да знају да је смрт коначна али не схватају то лично, често мисле да је особа постала анђео.
Са око десет година схватају шта је губитак и да се та особа неће вратити. То су фазе развоја, и фазе закључивања и размишљања. О свему са децом можете и треба да разговарате, али је потребно прилагодити начин на који то радите, да би могли да вас разумеју. Говорите истину и будите искрени – савет је Драгане Ивановић.
(Стил, К1)
БОНУС ВИДЕО:
