У аутобиографији "Кад замиришу јорговани", Весна Змијанац је отворено писала о губитку бебе у седмом месецу трудноће:
- Друга половина осамдесетих, време моје највеће славе. Покренуо се тај огромни и моћни механизам, почело је да се догађа оно што никада до тада није забележено у народној музици. И док се мени, у мени и око мене догађало то о чему говорим, и у чему сам се како-тако сналазила - животне нити, ткане вољом Господа, упредале су и једно друго, величанствено у својој посебности повесмо, уз кога је требало да коначно и ја узрим, узрим као жена, као мајка. Но, те нити, вероватно и мојом кривицом и због мог начина живота, нису издржале.
Фото: АТА имагес
Било ми је, наиме, суђено да у време моје највеће славе спознам и највеће духовне муке, да велику радост због великог успеха потиснем и исто толиком (још и већом, заправо!) жалошћу, да кроз лако подношљиву, малу и краткотрајну физичку патњу тела спознам и онај огромни, једва издрживи и вечно присутан бол, бол који губитак детета оставља у родитељу, описала је Весна своју велику бол, пише Хелломагазин.
Наше прво дете, сина, Влада Јовановић и ја изгубили смо 1986. године, када сам била у седмом месецу трудноће. Спонтани побачај се догодио у паузи концерта у Младеновцу. И не замерите ми што ту сцену (порођаја који је изненада и превремено отпочео и фактички се догађао у гардероби иза бине хале у Младеновцу, а трајао је и у току пута до Београда, па и неколико минута у болници) не могу да опишем чак ни данас, када је прилично времена протекло. Јер, то је један од оних болова који још увек боли, празнина која још увек зјапи истом тамом, и кад год се тога сетим (а сећам се врло често), увек ми се утроба згрчи, увек ми се згути у грлу и увек себе казним питањем (на које још од онда слутим одговор) - да ли сам и колико сам ја (начином свог живота, пре свага) крива за то што се догодило?
Прочитајте још
У првих неколико недеља након тога, док је бол због губитка био још свеж, желела сам да и ја нестанем, да ме нема. Кривила сам себе, не тражећи ниједну олакшавајућу околност, и при том сам самој себи смишљала такве патње и муке као казну, да сам, можда, у једном тренутку и прешла ону границу која раздваја свесно сагледавање чињеница од умишљених, помало и болесних, у сваком случају погрешних (и грешних!) закључака.
Но, живот је текао даље. Посао је тражио своје. Поново су заказивана гостовања отказана због моје несрећом прекинуте трудноће, а ја сам се свему томе предала са још већим жаром, у још бржем (готово бесомучном) темпу - желећи, ваљда, да бежањем у рад, у напрезања и умор, заборавим и ту неизлечиву рану на души (она телесна, наравно, није ни вредна помена). Нисам ни слутила да ме, на несрећу, исто то - и још теже и горе јер је поновљено и у врло кратком временском размаку - чека већ непуну годину касније.
Владино и моје друго несуђено дете, такође син, и такође у седмом месецу трудноће, изгубила сам под приближно истим околностима 1987. године.
Питала сам се и онда, и још увек се понекад запитам - чиме сам заслужила да ми се догоди то што ми се догодило? Збрајала сам (и још увек их збрајам) све моје грешке и грехове, сва моја вољна и невољна непочинства, све моје бесове и посебно изражене мане, све оне ружне помисли које сам о некоме или нечему имала, све оно не баш похвално што сам и себи и другима учинила, све оно лепо и добро што нисам ни себи ни другима учинила (а могла сам или сам морала), све оне тренутке у којима сам некога (па макар и нехотице) овим или оним, што сам рекла или урадила, повредила - и тражила у свему томе корене и разлоге такве и толике казне која ми је досуђена.
И, накупило се тога, није да није. Већ сам прилично дуго и бурно, несташно живела, па би се штошта ту могло пронаћи што и није баш нешто чиме се ваља дичити. Живот ми је, такав какав ми је био - дао шансе (такве какве ми је дао), и ја сам их искористила тако како сам умела. Много шта сам могла (а много шта и нисам!), можда, другачије да урадим. Но, свеједно - мислим да сам довољно платила и да сам својом патњом одговорила на сва она некадашња питања која сам себи постављала, као и на ова - која тим поводом, покадшто и данас себи поставим. Довољно сам платила. Мислим, тачније, да сам прескупо платила. Да сам преплатила. Мислим и ја, а и моји нерођени синови - да је што се наше крви тиче данак намирен. Да је што се наших исплаканих и неисплаканих суза тиче - све, али баш све намирено.
Сећам се, тако сам некако размишљала и онда. Несрећна и очајна јер ми се опет догодило то што ми се догодило, ја сам у себи (и око себе) тражила неки знак, неку потврду да је коначно - овом другом жртвом - кнез таме и зла утолио своју глад и да ја, после тога, смем да имам наду да из мог живота, из мене, ипак може настати нови живот. Па ваљда је, мислила сам, сада доста. Стварно сам платила пуну цену. Немогуће је, храбрила сам се, да то све баш мора тако. Да је тако заувек пресуђено. И, нашла сам знак, нашла сам путоказ. Он је, наравно, био у мени. У мојој снази, у мојој вољи, у мојој спознаји да свака патња прочишћава и челичи, а велика патња човека чини достојним искупљења и исцељења.
Пронашла сам знак у кајању, у самосуду савести, у болном, али ослобађајућем поринућу у најтамније кутке сопственог ума и душе. У мојој жељи да и још некоме у мом животу (осим самој себи) ја будем највољеније биће на свету - да будем мајка. И осећајући да је та моја кајањем потврђена жеља довољан залог будућег срећног исхода, одлазећи право из болнице (после интервенције) на доделу статуе “Оскара популарности”, одлучила сам да у свом личном животу више никада себи не допустим да ми било шта буде важније од сопственог мира, здравља и сагласја са законима који човековим животима управљају и чине га таквом појавом пред којом све оно остало изгледа мало, ништавно и неважно.
Годину 1989. обележила су два догађаја, који без икакве сумње представљају најзначајније тренутке у мом професионалном и личном животу. Почетком године објавила сам (уз велику и несебичну помоћ мог великог пријатеља Дина) плочу под називом “Кад замиришу јорговани”, а деветнаестог дана месеца октобра родила сам ћерку Николију.
После тога, после та два - понављам - најзначајнија и најрадоснија догађаја, више ништа (до дана данашњег) у мом животу није било као пре. Овог пута, поучена (и кажњена!) претходним искуствима, следствено мојој одлуци да ћу - ако ми шанса буде пружена, а Бог милостив према мени - све остало потчинити томе да постанем мајка, ја сам своју трудноћу од њеног почетка решила да одлежим и да је одржавам под константним надзором лекара.
Сходно томе сам све своје обавезе и сва гостовања отказала и отишла у Загреб, на клинику, под надзор и старање доктора Асима Курјака, мог великог пријатеља и, касније, пред само Николијино рођења - мог венчаног кума, будући да смо Влада и ја тек неколико недеља пред мој порођај наш заједнички живот и формално озваничили браком.
Фото: ТВ Пинк принтскрин/Амиџи Шоу
Никада у свом дотадашњем животу нисам имала такву стрепњу, нити сам осећала такав страх, како је то био случај током тих седам месеци мог лежања у болници. И ништа ми није пре тога (а ни после тога) толико значило - као да овај пут све буде у реду, да овог пута успем да из себе на светло дана изнесем највредније што сам икада у себи имала - живот. На свако померање у стомаку - мене је обливао хладан зној. На сваки Николијин покрет ја сам се у паници трзала. На свако жигање у крстима или мајушни бол у карлици ја сам панично звала Асима.
Деветнаестог октобра 1989. године, у осам и тридесет ујутру, после рутински изведеног царског реза, родила се моја ћерка Николија, која је име добила по својој баки, Владиној мајци.
Мојој срећи мом поносу нигде краја. И мада су медији целу моју трудноћу помно пратили (чак су биле објављиване фотографије на којима сам са “стомаком до зуба”) - тек тада је настала права јагма за мном. И за мојим малим, живим пакетићем - од кога се нисам раздвајала. Сећам се многих фотографија објављених у разним новинама. Николија је била, ваљда, једна од најсликанијих беба у земљи. Ако не и најсликанија. А ја ваљда најсрећнија жена, најсрећнија мајка.
Стил
