Скоро тридесет година Срби из Крајине памте врео 4. август 1995. године када су напустили своја огњишта на којима су боравили вековима, која су желели да поклоне унуцима или праунуцима. Тог дана формирали су колину која се упутила ка Србији и Босни.Узели су око шта им је било неопходно. Више од 200.000 Срба је протерано, док је 2000 убијено или нестало. Међу избеглицама су нашао велики број деце којима се рушило детињство и велики број старица. Свака породица има своју причу, а своју причу из колоне је са нама у поткасту "Неколико минута..." поделио Миливој Ћук. професор српског језика и књижевности и песник. Имао је непуне четири године када је са породицом постао део колоне.
- Тако је, непуне четири године. Месец дана је фалило, ја сам рођен у септембру. Све је то било нејасно у мојој глави. Магловито... Касније је реконструисано кроз мајчину причу. Знам да је говорила да је ђед, мајчин отац је дошао и рекао : "Радо, нема се шта чекати, сва Далмација одлази."
Миливојева мајка је током тог несрећног дана била са троје деце. Са две године старијом сестром и годину дана млађим братом. Отац је возио камион у Београду. На сву срећу кума је умела да вози. У колима је остало једно место, јер је и кума имала двоје деце. Брат је седео на једном крилу, сестра на другом, а Миливоја су полегли на постљину која је била скоро до крова. Када су дошли у Београд, "Олуја" се здраствено одразила на њега толико да су га данима "враћали из мртвих."
На питање, да ли се одлази у родни крај, у село Зрмању које се налази између јужне Лике и северне Далмације, Миливој је одговорио да са великим уживањем одлази иако нема посебна сећања доживљаје. Али, када оде има осећај да осећа дух предака који су тамо живели. Кућа је у добром стању и немају намеру да је продају јер то припада будућим генерацијама. Када је реч о жртвама, рекао је да их се највише сећају породице које су изгубиле неког свог.
Како је изгледало одрастање овог младог песника, можете погледати у снимку испод: