Синиша Павић је имао само 5 година када је са породицом дошао у Београд. Било је то у предвечерје Другог светског рата, 1938. године и личило је на избеглиштво.
Од тада па до данас Хрвати никад нису својатали Синишу Павића, истакнутог сценаристу који је рођен од оца Анте Павића, истакнутог пројугословенског и просрпског Хрвата.
- Оба родитеља су ми из Сиња, тамо сам се родио, а у Београд смо стигли кад сам имао пет и по година. Мој отац је волео Србе, није он србовао, али је имао један педигре заједништва наших народа.
Био је регрутовани морнар у аустроугарској војсци и учествовао је у оној побуни морнара у Боки Которској 1917. године. Затворен је био у которску тврђаву и тамо је провео осам месеци док их српска војска није ослободила и он је ту стекао изузетно поштовање према српској војсци и народу.
Веровали или не, он је у тој тврђави учио ћирилицу. Нисам то знао доскора, него је мој брат открио неки његов дневник који је тамо водио и тако смо за то сазнали. Имао је визију да ћемо сви бити заједно и да треба да знамо ћирилицу, пошто се она тамо није учила.
Прочитајте још
Фото: Сарић С.
Онда је мајци у Сињу писао да је научио ћирилицу и како би волео да му, кад изађе из затвора, нађу књигу „Злочин и казна“ од Достојевског. Врло интересантно за човека који је имао свега четири разреда основне школе - причао је Синиша својевремено, а преноси Блиц.
На питање да ли он пише ћирилицом овак оје рекао: "Ћирилицом, наравно. Па ја сам овде завршио школу. Имам завичај и сећам га се, али ја сам Београђанин и ожењен сам женом из Власотинца која је сто посто Српкиња, па сам примио још тих додатних српских импулса."
Ево шта је говорио о Србима и Хрватима:
Фото: В. Данилов
- Имају Срби и Хрвати нешто заједничко, а то је да и једни и други нападамо своје најбоље људе и то баш у ономе у чему су они били најбољи. Примера ради, Крлежа је прокажен у Хрватској јер је он то хрватско, пургерско друштво изврнуо на поставу, али се овде замерио Србима јер негде неки његов литерарни јунак каже „ти цигани српски“. И онда се то поистоветило са ставом аутора, што је бесмислица. Ми се одричемо свега што је добро и не знам да ли је то одрицање или одлика плитке памети и брзог заборава. Заборављамо све што је било пре три године, а не оно од пре тридесет година. У томе је наш проблем.
БОНУС ВИДЕО:
