Раде је без устручавања причао о свом односу са Гоцом и стварима које су му сметале док су били живели заједно. Пре неколико месеци Јелена је такође причала о свом односу са мајком која ју је наводно напустила. Она је остал са баком која је све време бринула о њој:
- Гоца, ах Гоца... Ево, сад да чујеш, овако је било: звали су ме неки моји пријатељи који су били музичари, певачи под шаторима, кад су наступали у једном месту одакле је она. Она је црнка, знаш, лепа, имала је седамнаест година и певала је под шатором, а ја сам већ имао 30 година. Ишао сам онако необавезно са Шабаном Шаулићем. Ту су били и Зорица Брунцлик и Кемиш, Раде Јоровић, Весна Змијанац... Сви могући певачи су тада били под шаторима. Ту сам је упознао и некако нас је затекло јутро, попили смо мало више. Каже Гоца у једном тренутку како мора да иде кући, а ја јој кажем да ћемо ми да је возимо. Она није смела од родитеља, а ја сам инсистирао и рекао: „Ајде, таман да их упознам.“ - рекао је он и додао:
Фото: АТА имагес
- Ух, ја не волим о томе да причам... Био сам јако љут на Гордану што је то урадила. Окусила је мало славе, већ се упознала са Златом, ту је било певача и певачица... Почели смо да лажемо једно друго, ко је са ким и ко је где. Било је све више таквих момената где смо ми тражили слободу, гледали како да се откачимо једно од другог. Одлазила је од куће, лагала, и ја сам имао неких ситуација, тако да је ту био крај. Она је отишла и одвела Јелену и ја сам јој тада рекао да се не враћа, питао сам је шта ће ми она без детета. То је на мене оставило велики печат. Ти бродоломи су оставили на мене велике последице и обележили су мој живот. После тога више нисам имао снаге за неке ствари. Из те сете и туге настајале су многе песме. Патио сам за мојом Јеленом. Има једна песма: „Било је једно дете које живи са њом. Има једна прича тужна срцу мом. Има једно море људи око нас, али у том мору ја не налазим спас. Често теку сузе на том лицу мом, откад наше дете живи само са њом. Нема више нико да дође на врата, нема више нико да ме зове тата. Сад живим сам, али праштати не знам. Ех, шта ми понос сада пружа када више љубави немам. А можда сам и могао једну љубав спасти, јер жена је слаба у тренутку страсти. Знам да овај живот, који приче пише, сваком носи тугу мање или више.“ Са свом тугом у животу борио сам се песмом. Цео живот сам носио цедуље са собом. Из обичних разговора и седаљки црпио сам из живота других људи инспирацију да напишем песму. Највише сам сарађивао са Шабаном Шаулићем, преко 40 година, ту се родило највише песама. Песме које ће увек живети настале су са њим: „Како си, мајко, како си, оче“, „Два галеба бела“, „Познао бих те међ’ хиљаду жена“, „Снег је опет, Снежана“... - рекао је он за домаће медије.
(Курир)
Прочитајте још
БОНУС ВИДЕО:
