Rade je bez ustručavanja pričao o svom odnosu sa Gocom i stvarima koje su mu smetale dok su bili živeli zajedno. Pre nekoliko meseci Jelena je takođe pričala o svom odnosu sa majkom koja ju je navodno napustila. Ona je ostal sa bakom koja je sve vreme brinula o njoj:
- Goca, ah Goca... Evo, sad da čuješ, ovako je bilo: zvali su me neki moji prijatelji koji su bili muzičari, pevači pod šatorima, kad su nastupali u jednom mestu odakle je ona. Ona je crnka, znaš, lepa, imala je sedamnaest godina i pevala je pod šatorom, a ja sam već imao 30 godina. Išao sam onako neobavezno sa Šabanom Šaulićem. Tu su bili i Zorica Brunclik i Kemiš, Rade Jorović, Vesna Zmijanac... Svi mogući pevači su tada bili pod šatorima. Tu sam je upoznao i nekako nas je zateklo jutro, popili smo malo više. Kaže Goca u jednom trenutku kako mora da ide kući, a ja joj kažem da ćemo mi da je vozimo. Ona nije smela od roditelja, a ja sam insistirao i rekao: „Ajde, taman da ih upoznam.“ - rekao je on i dodao:
Foto: ATA images
- Uh, ja ne volim o tome da pričam... Bio sam jako ljut na Gordanu što je to uradila. Okusila je malo slave, već se upoznala sa Zlatom, tu je bilo pevača i pevačica... Počeli smo da lažemo jedno drugo, ko je sa kim i ko je gde. Bilo je sve više takvih momenata gde smo mi tražili slobodu, gledali kako da se otkačimo jedno od drugog. Odlazila je od kuće, lagala, i ja sam imao nekih situacija, tako da je tu bio kraj. Ona je otišla i odvela Jelenu i ja sam joj tada rekao da se ne vraća, pitao sam je šta će mi ona bez deteta. To je na mene ostavilo veliki pečat. Ti brodolomi su ostavili na mene velike posledice i obeležili su moj život. Posle toga više nisam imao snage za neke stvari. Iz te sete i tuge nastajale su mnoge pesme. Patio sam za mojom Jelenom. Ima jedna pesma: „Bilo je jedno dete koje živi sa njom. Ima jedna priča tužna srcu mom. Ima jedno more ljudi oko nas, ali u tom moru ja ne nalazim spas. Često teku suze na tom licu mom, otkad naše dete živi samo sa njom. Nema više niko da dođe na vrata, nema više niko da me zove tata. Sad živim sam, ali praštati ne znam. Eh, šta mi ponos sada pruža kada više ljubavi nemam. A možda sam i mogao jednu ljubav spasti, jer žena je slaba u trenutku strasti. Znam da ovaj život, koji priče piše, svakom nosi tugu manje ili više.“ Sa svom tugom u životu borio sam se pesmom. Ceo život sam nosio cedulje sa sobom. Iz običnih razgovora i sedaljki crpio sam iz života drugih ljudi inspiraciju da napišem pesmu. Najviše sam sarađivao sa Šabanom Šaulićem, preko 40 godina, tu se rodilo najviše pesama. Pesme koje će uvek živeti nastale su sa njim: „Kako si, majko, kako si, oče“, „Dva galeba bela“, „Poznao bih te međ’ hiljadu žena“, „Sneg je opet, Snežana“... - rekao je on za domaće medije.
(Kurir)
Pročitajte još
BONUS VIDEO:
