Рођена је у Београду 1987. а након завршене Филолошке гимназије, дипломирала је на Академији уметности у класи професора Небојше Дугалића, коме ће касније постати асистенткиња на одсеку за глуму. Пре свега, остварила се као позоришна глумица и до своје 25. године скоро свака њена улога је вишеструко награђивана најпрестижнијим наградама.
Фото: Петар Милошевић
За улогу Сене Зољ у представи “Отац на службеном путу” добила је чак осам признања, међу којима су Гран при сарајевског МЕСС-а, “Златни смијех” на Загребачким данима сатире, Стеријина
награда, као и награда “Зоран Радмиловић“ на Стеријином позорју 2012.
Од тада скоро за сваку позоришну улогу добија признања на регионалним и међународним фестивалима. Посебно је побрала награде и награде за улоге Саше у представи “Иванов“, Анисје у комаду “Царство мрака“, Дорине у “Тартифу“…
Годишње награде Атељеа 212 за сезону 2010/11. и Београдског драмског позоришта за сезону 2015/16. за најбоље остварену женску улогу...
Прочитајте још
Фото: Архива Новости
Њен несвакидашњи глумачки дар препознат је и у филмској уметности. Публика ју је запамтила као Росу у остварењу “Бели, бели свет” која јој је донела прегршт признања - Награде за најбољу женску улогу на фестивалима у Кијеву, “Пау” у Француској, “Листопад” у Минску, на 46. филмским сусретима у Нишу освојила је ФИПРЕСЦИ а то признање јој је припало три године касније за улогу Лени у остварењу “Непослушни”. Иста рола је награђена најбољом на интернационалним филмским фестивалима ПРИФЕСТ у Приштини и Цинема Цитy у Новом Саду. И њена Марина у филму “Име: Добрица, презиме: непознато“ награђена је за најбољу епизоду на Мостар филм фестивалу.
Ширу популарност је стекла у серијима “Беса“ и “Тајкун”. Ипак, све до 2020. године ради као слободни уметник, а не као члан ансамбла. Награде којима је овенчана, како нам каже, пречесто је коментарисала.
- Лепо је када човек добије награду. Кратко је лепо. Након тога живот се враћа у нормалан ток у коме то признање не помаже много. Чак може и да одмогне. Биографија је ствар која стоји на папиру. Мало коме она заиста значи, успех није последица конкретних испуњених критеријума. Он је насумичан, и често условљен стварима које немају везе с даром, радом ни ичим сличним. Али да ли бих опет бирала свој пут овакав, компликованији и на први поглед нелогичнији? Бих. У том смислу ништа не бих мењала - рекла је Хана.
Живи у центру Београда, који је некад био предност а већ дуго је недоступан и раскопан. Ипак, навикнута је на ту динамику али лутријом сматра проналазак места за паркинг.
Живот у Србији описује једном речју - преживљавање. И сматра јасном своју поруку коју је недавно у Народном позоришту у Сомбору изјавила када је, примајући Награду за режију "Бојан Ступица" која је постхумно додељена Игору Вуку Торбици, рекла: “Чувајте младе, то вам је посао”.
- Од када нас је живот грубо зауставио, у овим околностима пандемије, схватила сам да многе ствари које сам мислила да знам о себи, заправо можда немају везе с мозгом. Промене које осећам као и преиспитивања неких утемељених ствари су честе, свакодневне, и допуштам то себи, то за мене значи бити свој. Не робовати фиксним вредностима макар оне биле неке које смо и сами себи наметнули. Допуштати себи да се стално питаш. Да се изненађујеш. И не осуђујеш. Ето - изјавила је глумица.
(Нова С)
( За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".
