За време рата у Југославији дешавале су се разне стври, а многима су се животи променили из корена. Те давне 1991. године, у Калесији је живела једна срећна породица не слутећи да ће их задесити тешка судба.
Мухамед и Сенада Бећировић градили су породични дом са две ћерке, Сандом и Сенидом, а онда је 1992. у јеку рата, српска војска одвела Сенаду као и ћерке Санду и Сениду. Мухамед 16 година није знао шта се са њима десило.
Фото: Јутјуб принтскрин/maximafilm
У потресном документарцу "Мила тражи Сениду" описана је једна невероватна људска судбина.
На згаришту зтапаљене куће, српски војник, наишао је на колевку са 11-месечном бебом. Била је то малена девојчица Сенида, из породице Бећировић. Девојчица је била у Центру за социјални рад и у хранитељским породицама, а онда је отишла у Београд потпуно несвесна о свом правом пореклу.
Прочитајте још
- Мени су рекли да ме он нашао у овој кући, да ме одвео код његове маме Руже, да сам била тамо два месеца и да су ме они дали Центру за социјални рад и Деса, мислим да је она правница у том Центру, ме дала жени по имену Здравка Елез и код ње сам била пар месеци. Од ње сам отишла за Београд - присећала се својевремено девојчица.
Када је дошла у српску престоницу, добила је име Мила, а усвојили су је Живана и Живко Јанковић из Београда. Они су имали двојицу синова који су погинули у саобраћајној незгоди и Милу су пригрлили свим срцем.
- Одрасла сам у породици да се, иако су имали пара, иако сам имала све у животу, да није битно да ли ти имаш све, битно је да си добар у души и да те људи прихвате. Ево, мене су сви прихватили. Свакоме сам се увукла под кожу - каже Сенида о свом животу у овој породици.
Фото: Јутјуб принтскрин/maximafilm
Прича о њој необична је за ратне услове јер Сенида је прва нестала особа у историји Црвеног крста БиХ која је пронађена жива.
- Имали смо случајева препознавања делова гардеробе у тражењу несталих особа, али овакав случај нисмо имали, да се после 16-17 година нађе особа, и то жива, здрава. 26. децембра дошао је њен отац и тражио да попуни упитник за тражење мајке, како би извадио ЦИПС-ову личну карту и пасош. Контактирао сам Црвени крст БиХ, он је однео у Зворник образац и на основу тога добио образац за праћење случаја од Међународног Црвеног крста - причао је својевремено за медије Сафет Шахмановић, секретар Црвеног крста у Калесији.
Сенида је одувек знала да је усвојена, а када је одрасла, одлучила је да крене у потрагу за биолошким родитељима.
- Мој живот у Београду је био предиван. Имала сам све, ишла у школу. Имала сам срећно детињство. Путовала сам свуда. Углавном, сретно сам дете, што кажу рођена под срећном звездом. Они су мени пружили сву љубав. Имали су два сина и сву љубав коју су синови имали, пружили су и мени. Тако да ћу им увек бити захвална. И не гледам са те неке стране да је мој живот био безвезе, јер су Срби. Ја знам из прича шта се овде дешавало и како је то било, али ја бар гледам да човек не треба да се гледа по тој некој националној страни. Битно је да је он човек, да има срце - и то је то - прича Сенида.
Трагањем је открила да се родила под именом Сенида Бећировић, да ју је спасао војник Миленко Видаковић и одвео је својој мајци у Шековиће. Њен отац је отишао у школу, био је професор у Тузли, а породица од девет чланова била је код куће када су подигнуте барикаде. Тог дана он није успео да се врати кући, дошло је до напада српских снага на то село и сви су одведени.
Фото: Јутјуб принтскрин/maximafilm
Сви остали чланови породице још увек се воде као нестали, а ту девојчицу је војник, који је касније погинуо, донео у Шековиће и предао некој жени која је чувала једно време, али је због, вероватно, економске ситуације, али и чињенице да се ради о муслиманском детету, што су сви знали, имала проблема па је дете преузео центар из Ласенице, преноси Жена.рс
У новинама су се појавили апели за помоћ девојчици и огласила се породица Јанковић из Београда. Породична идила трајала је док Сенида није зашла у тинејџерске године, када су хранитељи одлучили да је врате Центру за социјални рад.
- Били су много стари и нису се снашли, довели су је у центар и рекли нам да видимо шта ћемо са њом. Ми смо сместили дете у дом, та породица је била доста имућна, и она је живела веома угодно. Таква ситуација је за њу била неодржива и зато смо одлучили да пронађемо природну породицу - кажу у документарцу.
У потрази социјалних радника из Београда, која је трајала више од две године, испоставило се да је Сенидина тетка још 1993. била на добром трагу када је, видевши у новинама причу о судбини бебе из Босне, позвала њене хранитеље у Београду. Нашла је њихов број телефона и контактирала их, али су јој они рекли да то није дете које она тражи и да више нема потребе да зове.
- Нема ту неке разлике, сада што сам ја носила то српско име. Сви знају да сам ја са тим именом одрасла и једноставно је то. Једино када одем у школу или код доктора када ме прозивају Бећировић, онда ја станем, изгубим се, не знам ко је, и онда сконтам да сам то ја - прича Сенида која је у међувремену пронашла своју изгубљену породицу. Данас живи у Сарајеву код тетке, у контакту је са оцем, а и даље трага за мајком и сестром.
(Стилл)
БОНУС ВИДЕО:
