Без сина је остао у фебруару 2018. године, али туга никада неће нестати. Ипак, буде му срцу драго кад чује и данас колико су га волели и ценили.
Фото: Зоран Јовановић
- Јесте мука. Јесте жалост. Јесте бол, непребол... Али, кад и данас стижу речи одасвуд: „Небојша се никад и нигде није обрукао", то вам даје снагу да у молитви и вери коју је и он живео, надвисите личну патњу. Молитва је најбољи лек, утеха и нада. Пре свега вера да је он сад са Богом живим, истинитим. Да је у бољем свету од оног који је оставио. Утеха је и у томе што се он остварио у овоземаљском животу. Волео сам његове улоге, пратио сам га. Ослушкивао пажљиво шта о њему говоре колеге, стручњаци. И нико није имао ружну реч да каже. Благонаклоност и расположење према његовој доброти, ако могу тако да кажем, трају и данас, годину и више од његовог упокојења. Ја то видим и осећам, јер, нема дана да неко на његовом гробу, и пре него што ја тамо стигнем да упалим свећу, упали кандило, остави цвет. То није тренутак. То траје и то је однос према њему и његовом овоземаљском животу - почео је он, па наставио о Небојши као што никад до сад није.
Њега је обликовала наша вера
- Одрастао је у цркви. У олтару су његови први кораци... И сад се, у црквеном певачком друштву, сећају коврџавог дечака, који је хору доносио нафору, на галерији. Њега је обликовала наша вера. И он је о томе немало пута говорио. Мислим да се све вредности, све врлине, као и мане, из куће понесу. Породица је темељ. Све што је касније надоградио Небојша је на том темељу подизао. Уградио у своје синове све истинске вредности. Најпре, да није вредност само оно што је материјално и опипљиво, већ оно што у себи носиш. Љубав према другима, несебичност и племенитост као дарове. А дарови се умножавају што их више делиш. Небојша их је умножавао, а враћају му се и сада, данас, у сећањима која стижу на његову овоземаљску адресу. Не само из Србије и не само од Срба, већ и од припадника других народа из читавог света. То је доказ његове ширине и поштовање човека у правом смислу те речи. Доказ да његова вера у доброту није била узалудна. Да му живот није био узалудан. А зашто је тако кратко трајао, то сами Бог зна.
Прота Милован се сећа сваког Небојшиног корака. Прве рецитације о Светом Сави. Још тада су малом, плавокосом дечаку предвидели пут глумца. Сећа се и када је са сином седмогодишњаком, из муке, кренуо из родне Херцеговине. Породица Глоговац бацила је, тада, сидро у банатску равницу. Најпре у Опово, надомак Панчева, потом, у Панчево.
Прочитајте још
(24sedam)
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".
