У једном интервјуу који је дао за "ТВ Новости" 2001. године, Лазовић је одговорио управо на питање о Његошу, односу Срба према великом песнику, те се том приликом дотакао и приче о свом пореклу.
Део из интервјуа прочитајте у наставку:
- Срећа је што сам као млад глумац радио са госпођом Видом Огњеновић "Горски вијенац", по адаптацији Матије Бећковића и покојног Михиза. На ту представу у Народно позориште у Београду долазили су људи који су текст већ знали напамет. Онда смо се шалили и говорили да, ето, неписмени Руси не знају напамет Пушкина, као и неписмени Французи што не знају Молијера, али многи неписмени Срби знају напамет Његоша. Бивало је да цела сала понекад са мном изговара неке стихове.
Фото: Архива ТВ Новости
Његошу сте се вратили и у скорије време, често јавно казујете његове стихове? - гласило је следеће питање.
- Да. Направио сам неки експеримент да поезију која је написана у овом времену говорим паралелно са поезијом Његошевом. Просто се осети да је Његош од најсавременијих наших писаца, али и најпостојанији, најдостојанственији.
Прочитајте још
Шта као Црногорац мислите о односу наших савременика према Његошу?
Фото: М. Коковић
- Ја сам Србин, нисам Црногорац. Србин сам из Херцеговине, јер је пола Црне Горе Херцеговина. И сам Његош је један свој избор песама назвао "Огледало српско". Сматрам да је Његош огледало у којем се сваки наш човек, хтео то или не, с времена на време треба да огледне. Просто да види докле је дошао и шта још може и треба да уради са собом. Сматрам да су савремени српски песници, признавали то или не, упућени на Његоша, као што су грчки на Хомера. То што се догодило стицајем околности да се Његош држи у затвору, на врху Ловћена, не у капели но у маузолеју, као у једном хабзбуршком казамату, и да му се опело није одржало двадесет пет година, брука је свих нас. Али, опет се надам да ће тај који нас је упознао са лепотама и моћима слободе бити ослобођен и да ће поново "прошетати" и Београдом, и Цетињем, и Подгорицом, и Мостаром.
БОНУС ВИДЕО:
